Zora

1

Т °А- V-

5 Р- I-

„V.

ЈОРД лнст ЈН ^ ^?, л Оу >^у и КМ;И^^5иОСТ Уређујв V) )\танаскје Шола

Излази почетком сваког мјеседа. Износи 4—5 табака а цијена јој је: на читавЈ' годину 8 круна или 9д., за ђакв 6 круна или 7 д. У Ј/1осшару, 1. јануара 1900.

„НИЗБРДИиЛ"

зордица и низордица мења се, па једна низбрдица може да буде и последња." То су ријечи г. Лазе Костића, којим је отпочео свој говор у свечаној сједници Матице Српске, држаној у славу Змајеве књижевне педесетогодишњице. Оне су нам баш добро дошле, да их примијенимо садањем Матичином стању, јер изгледа да њеној низбрдици нема краја — а камо ли: „да се мења и да буде последња," -— све ниже и ниже она се отискује а садања су јој плећа и сувише слаба, да са неколико мускулозних покрета окрену традиционалну кошницу узбрдицом. Да је, на жалост, заиста тако, доказао нам је Др. Лаза и читаво Књижевно Одјељење. Г. Костић својим свечаним говором за се, а свечана сједница за читаво Одјељење. Они нас заједнички, колегијално увјерише, да сва заслуга, што се Матица ипак напријед креће, припада само низбрдици, на којој се налази.

Е па хвала им и на томе. Сад бар добро знамо оно, што смо у ово пошљедње доба само наслућивали: знамо каквом се напретку можемо надати и шта можемо од њих очекивати. И то је доста. Престаће изненађења. Прошла година бјеше врло знаменита за славенску књижевност. Ваш на изданку XIX. вијека прославише Пољаци Мицкијевића, Руси Пушкина а Срби Змаја. Ова сва три народа одужише се својим великим синовима, јер и ми Срби, и ако млађи и мањи, не изостасмо иза наше велике браће. Прослависмо свог Великог Мужа онако како могосмо, али искрено и с љубављу. Читаво Српство дође и положи ловорове гранчице пред ноге Сије лога Пјесника. То бјеше најимгКШнтнија маниФестација, какву може Велики Србин од свога народа да доживи. И сли-