Zora

Стр. 52

3 О Р А

Бр. II.

ствар, у толико више што у српском народу писменост стоји још на доста ниском ступњу. 7. Шта маслите о српској драми? 8. Како судите о хумору у нашој књиокевносши ? Драма је најсавршенији, хумор најпријатнији израз у књижевности. На овом месту намеће се питање: Како и зашто драма стоји код нас још на ниском ступњу? — Не знам да ли би оправдан одговор био за то што ни елементарније и лакше области наше књижевности нису свестрано обрађене. Кад се то зна онда је бесмислено придружити се заблуди, коју је некада изрекао пок. Вуловић: да наше друштво нема грађе за роман и драму. И у најпримитивнијем друштву има драме. И ако се не могу приволети мишљењу да је са Стеријом и отпочела и завршила се драма, исто тако не могу се придружити тврдњи штампе да су Костић, Драгутин Илијћ, Цветић, ненадмашни драмски песници. Наши драмски писци још се нису довољно припремили (Шта може студија да учини нек послужи за пример Цветићеве драме, које су у погледу сценерије образац савршенства). На овом путу тек се сад почињу да развијају индивидуалитети; личности мало, прилике доста. Најзад, грађанска драма тек ће доћи на ред. Јер треба имати у виду да су и Немци дуго, врло дуго и много копирали Француски водвиљ, док им, најпосле, Лесинг није дао у Емилији Галоти образац за грађанску драму. По свему изгледа наши драматичари још нису скроз проштудирали ову област рада: не прате, не проучавајз^ драму у животу, да би је потом могли пренети на позорницу. Занимлзиво је, а није без интереса и за шири читалачки свет изнети бројни однос драмских писаца пре-

ма приповетци: драматичаре би могли на прсте избројати, приповедача је доста. Још и ово: у нас се преимућствено обрађује историска драма. Ту су од Стерије, Ј. Суботић, Атанасије Николић, М. Бан, Л. Костић, Ђ. Јакшић, М. П. Шапчанин, М. Призренац, Драгутин Илијћ све историске драме писци. Одвајају се Стерија, Коста Трифковић (овај је безобзирно присвајао од Голдонија), М. Калић, Бранислав Нушић, Брзак, Јанко, Глишић и Стеван ЈеФтић, који узимају грађу из друштва или народног живота. Али и покрај њих драма данас ћути. С друге стране рад на превођењу је много живљ>и, али је једностран: овде преовлађује француска драма, комедија, лакрдија. Нека ми буде допуштено да бар у овој прилици смем бити оптимиста. Кад око нас видимо пуно клица младих, доста нових снага — ко зна какве ће се способности испољити; какви ће се таленти развити и избити на површину. Ту су П. Одавић, Б. Николајевић, Р. Одавић, М. Ј. Митровић, Ђ. Ненадовић, С. Мијалковић, С. Ћоровић, Ст. Бешевић, Р. Домановић, П. Талетов — сви тек на почетку своје књижевне каријере. Ако су самосвојни таленти они ће прећи критичне моменте свога развоја, они ће прекорачити праг подражавања и угледања и показати шта они, сами, могу. Извесно је, прави ће песник победити све струје и утицаје и размахнуће својим крилима, чим нарасту. Српска једрама као заћутали Везув — пригушен је, али у дубинама ври и спрема се на литерарну ерупцију. Нисам рад да представљам Фалба у литератури, али моје наде стоје уз нове радове и писце драмских дела. Журим се да и овим путем Митровићу препоручим да се подухвати да ради историску драму у стиху