Zora

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 55

номе етничке одлике једне нације. И ако је народна књижевност усмена била богата, писмена ће остати сиротна, док се горња, битна, погодба и захтев не оствари. Књижевници још не остварују тај општи смер, не учествује на раду за то што њих сузбија медиокритет, потискује политика, спречава сиротиња: незналица замењује учењака, новине (никакве) потискују књигу, шустер песника. И док у књижевности влада династија Фразе дотле ће прави песник, истински таленат куњати; српски књижевник имаће доста духа, мало новаца и тим ће се и даље једино одликовати од своје средине; наш богоцани песник, даровити приповедач духовити уметник и даље ће становати у најсиротнијем крају нароши, јешће сува хлеба, а често неће ни тога имати; кад умре ми ћемо крокодилске сузе за њим проливати дан два и после тога брзо ћемо га заборавити. Песник ће и даље дух хранити идеалима, го и гладан певаће свом роду о лепоти,вери, срећи, народу, ми нећемо имати кад да га чујемо, а кад положи своје суве кости у гроб, ми ћемо великодушно бапати на тањир по 2 ил 3 динара на концертима што се приР е ђУЈУ У корист голих и сиротних породица „наших неумрлих, нигда незаборављених" — и тако даље. Како се данас схватају социјална питања у српском друштву и начин како ће се она у скорој будућности извести, утицаће и на развитак књижевности. Српско се племе налази на једној прекретици; оно има да издржи једну јаку пробу. Наше подножје још није довол^но утемељено; још има националног политизирања, мало националне идеје; доста моралисања, мало морала; много речи,

мало дела; декламујемо, ал тоје без осећаја; моралне и патриотске представе су пред нама, али су хладне као сенке, као Фантоми; има тежња, оне су неопредељене; има талента, није израђен; има вере, није учвршћена. Ко је уз идеје; ко је уз горњу поставку има ту заслугу да буде у мањини и не само да не буде његов глас саслушан него и притишаван. Али он има и једну утеху у томе што је његова вера света, његова тежња узвишена, његова идеја иотреба, његов захтев оправдан и од општа значаја; а време ће показати да после омарине долази поветарац, после мрака наступа сјај и ведрина. Овај век што умире родиће нову епоху која ће сабрати и ујединити српско племе и тада ће засинути нова зора а у српском поднебију разлегаће се српска песма „од Балкана до Адрије..." Али, драги уредниче, видиш ли ти куда ме одводиш твојим питањем? Како беше гласило твоје питање: о утицају данашњих политичких прилика у Срба на развитак књижевности ? Ти си пустио на арену претресања и расправе једну врло опширну, замршену, неблагодарну али важну тему. А видиш ли ти где се ја находим ? — Или си рад да поред ове апсе зарадим себи још једну?... Не, не — мени је доста и ова једна. Остајем ти дужан с одговором на ово питаие, и буди задовољан са мојим оскудним одговором. Теби и целој редакцији махсуз селам. 1. Новембра 1899 г. у пожаревачком затвору. Милорад Павловић