Zora

Стр. 66

3 0 Р А

Вр. II.

што Је значило да Је оолест шчепала и њу. Она се стропошта на исту постељу гдје издахну и сва њена многобројна породица. Несрећница лежаше ту без ичије помоћи. Не бјеше никог ко би јој пружио чашу воде. Сва њена утјеха бјеше помисао, да је њени мали неће надживјети. Љут огањ бјеше јој обујмио цијело тијело и најпослије осјети чудну малаксалост у својим члановима. Чињаше јој се да они умираху један за другим. — Ах, моја драга дјечице, у-едахну она, ја ћу за вама, али за мном неће нико ви-

ше од наших. Ја сам вас сахранила уз звуке малих звона, али ко ће сахранити мене!... Тек што је то изговорила, сва звона са Лоретске цркве зазвонише у један мах. Она звоњаху у једном звуку све јаче и то се чињаше као огроман хор анђела. — То су душе мојих сиротих малишана, промуца мајка — и у тај мах издахну. И од тад се ето чују да пјевају звона са Лоретске Пркве. Ј. Д.

н.

Како се ста5$ови пишу — бега бапЈопуЈ —

1а пољу је топло. Унутри је хладовина. Отац обилази жетеоце. Мама у кухињи командује. Јулишка везе неки недовршени вез у трапезарији. Као зашто она баш има сад да везе тај вез, кад нит имен-дана нит рођен-дана неће бити овог љета, то мој ум не може да ријеши. Можда зато, што је у трапезарији и ЛаЈ 'ош, ђакела. Лајош је рођак. Тешко би било пронаћи: одкуд. Они то и не истражују, јер шта би било да се пронађе, да нису род. А то би било излишно, јер јеЛајошкрасан младић; локалне новине донијеле су и неколико стихова од њега; до године пак биће професор. Лајош опет нашао неку књижицу па је чита. Мора да је несносна књига. Лајош сваки час погледа гори па пиљи у Јулишку. Јулишка невјероватном брзином везе. А мора да је несносно и то везење. Јулишка подиже очи гори и у Лајоша погледа. (Овај Лајош имаће исте онаке бркове, као што их има краљ Матија. Краљ Матија, — нека га гледа ко хоће тамо на

дувару, и на ушиљене и небу уздигнуте бркове. Ал красан краљ!) — Да вас питам нешто, — тако прекиде тишину Јулишка. — Да чујем, одговара Лајош. И затвори књигу. Јулишка баци поглед на Лајоша. За тим једним одлучним покретом сједе очи у очи за сто. — Кажите ви мени, — рече поцрвенивши, — како се то стихови пишу? *—■ Нема ништа лакше од тога — одговори Лајош. — Заиста? — Кад вам кажем. — Па како ? — Човјек узме парче папира и једну писаљку. Затим се задуби у срце... — И пише? — Пише мисли срца свога. — Па да начинимо један стих!—рече Јулишка тапшући. •— Да начинимо. — Ја ћу писати. — А ја ћу диктирати. Јулишка отрча по папир и писаљку. Метну преда се.