Zora

Стр. 72

3 0 Р А

Бр. II.

Кад смо били готови с књигама и дневним новостима, разговор би узео пшри обим, дошла би ријеч на вјечне идеје, тезе, говорили бисмо о љубави и смрти. Рус на свом дивану ћутао је. — А ви, Тургењеве? — Ах, ја, смрт, ја на њу и не мислим. Код нас је себи нико јасно не замишља, она је далеко, обавијена... словенска магла... Та нам је ријеч највише говорила о природи његова племена и његовог рођеног генија. Словенска магла лебди над свима његовим дјелима, отире цртеж, нија их, и његова конверзација чак изгледада је у њу потопљена. Кад би говорио, почињао би увијек с напрезањем, неодређено; потом наједаред један зрак свјетлости, каква одлучна ријеч расула би облак. Описиваше нам своју Русију, не Русију конвенционалну и историјску, ону Русију што је знамо с Березина, већ љетњу Русију са засијаним њивама, с цвијећем под кишом разбујалим, малу Русију с њеном бујном травом, с монотоним зујањем пчела. И како егзотичне приче што нам их неко прича треба смјестити негдје, пренијети у какав познат предјео, то ми је руски живот кроза његове приче изгледао као живовање у каквом алгирском замку окруженом арапским колибама. Тургењев нам је говорио о руском сељаку, како је кода њ' дубоко укоријењен алкохолизам, како је његова свијест утрнула, како он не зна за слободу. Други пут је прича била пријатнија, каква идила, успомена на какву малу воденичарку коју је срео једном у лову и у коју је неко вријеме био зал>убљен. — Шта ћеш да ти дам? питао би је сваки пут. А лијепа дјевојка поруменивши одговорила би: — Донеси ми сапун из вароши да њим намиришем своје руке па да их можеш љубити као што их љубиш госпођама. Послије љубави и смрти говорили би смо о болестима, о ропству тијела које човјек вуче као какав терет. Тужна при-

знања људи што су прешли четрдесету! Што се тиче мене, пошто ми још није досађивала костобоља, смијао сам се својим пријатељима, овом јадном Тургењеву кога је толико мучила и који је нарамљујући долазио на наше ручкове. Касније, и ја сам испаштао. Авај, смрт о којој смо тако често причали, најзад дође. Узе нам Флобера. Он је био душа, копча нашега круга. Након његове смрти, живот се промијени : слијетали смо се само кад и кад, јер нико не осјећаше довољно храбрости да обнови састанке прекинуте његовом смрћу. Послије неколико мјесеца Тургењев покушада нас сакупи. Флоберово мјесто морало је остати обиљежено за нашим столом, али сувише смо осјећали празнину у његовом крупном гласу и његовом грохотном смијеху, те то не бјеху више они стари ручкови. Доцније сам се срео с руским романсијером на једном соареу код гђе Адам. Бјеше довео великог кнеза Константина који је, пролазећи кроз Париз, желио да види кога јунака дана, музеј Тисо жив и за столом. Тургењев бјеше невесео и болестан. Проклета костобоља! За читаве недјеље оборила га је у постељу и он мољаше пријатеље да га походе. Прије два мјесеца видио сам га пошљедњи пут, кућа као и увијек пуна цвијећа, звонки гласови као и увијек оре се по степеницама, пријатељ као и увијек гори на свом дивану: али како је ослабио и промијенио се! Боловао је од плућног рака и још га је мучила страшна рана од операције. Пошто тада није био опијен, исприча ми је до најмањих ситница. Испрва је осјећао сијечење као да неко јабуку љушти, потом силан бол од уреза у месо. Затим додаде. — Аналисао сам свој бол да вам то послије причам на ком нашем ручку, држећи да ће вас занимати. Како је још могао помало ићи, сиђе низа степенице да ме отпрати до врата. Доље уђосмо у галерију слика гдје ми показа слике његових земљака: козаке на