Zora

Стр. 100

3 О Р А

Бр. ИГ.

треба за дуг... Она обори главу, а мишићи на обравима лако задрхташе. Али он се само смејао, гурну руку у џеп и турну јој новац у шаку. Она пође. Окрену се још једном смејући се, као каква патронеса, којој је пошло за руком, да од какве тврдице добије прилог за какву милосрдну установу. Он је још мало остао у канцеларији, а затим изиће у дућан. Старији се момак у први мах смејао, а после се наљути гледајући ћелаву главу газдину и проседе бркове његове. Млађи је, тужна лица, стојао наслоњен уз један „раФ" и мислио је о својој мајци, која без лека и друге услуге траје своје бедне дане . . . — Шта си ту стао као свети Бона, окрене се газда млађем, зар немаш посла, а?.. . Млађи пође за послом, а старији прошапта нешто, гњевно пређе руком преко бркова, пљуну и оде такођер за послом . . . Газда се шета. Његовим телом овладала нека пријатна топлота и он се осећа лак као какво перце.

Наједном застаде близу врата и укоченим погледом гледаше у неку тачку на поду. Све му је изгледало некако лепше. Смејао се сваког часа, као да му се срце прелива од среће... Из далека се зачу неки туп бат, као да неко иде на штакама, тај бат долазио је ближе. Пред вратима застаде неки просјак. Скиде шајкачу и пружи је пут газде. Просјак је висио на штакама, као какво велико звоно. Патрљак десне ноге био је увијен у неким ритама, а његово лице покривала је врло велика модра опекотина. Газда одмахну руком. А просјак зашишта тихо: — Уделите, господару ... Газда окрене леђа и рече гњевно: — 'Ајд, бре, зар не знаш да данас није петак? Просјак натуче масну и поцепану шајкачу на главу и понова зашишта: — Хвала, господару . . . И оде клатећи се, као какво велико звоно, а лупа његових штака губила се постепено по калдрми простране и богате улице . . . Београд.

Манастирска звона кз ратнкчких успомена јМктроподпта Црногорског јМктрофана

Ц^ило је то године 1877. када оно букну устанак у Морачи. Ко се је год могао пушком заметнути, прихватио је за њу и похитао у борбу, те и Господин МитроФан, — који онда бијаше обичан калуђер, — лати се свиЈетлога оружја и ступи у ред простих војника. Батаљон, у комеје он био, пође право Даниловом ГраДУ> — ђ е Ј е и Господар био, — да се са његовом војском удружи... Господар прегледа војску и кад опази

калуђера не мало се зачуди и кроз смијех га запита: — А куд су се ти упутио ? — С твојом војском, Господару... Хоћу да видњм јунаштво твоје и твоје војске, којима се читав свијет диви... Књаз, познавајући калуђера још од опсаде града Колашина, као јунака и витеза, не хтједе га пустити тако. Он га именова старјешином батаљона уз сердара Башу Бошковића