Zora

Стр. 116

3 0 Р А

Бр. III.

оригиналан начин приказивања личности, сам сиже његових радова, истински отисци занимљивих сцена а вјешто карикирање комичних ситуација, то су одличне особине омиљеног приповједача. У овој свесци су двије приче: Максим, једна троглава силуета из наших дана и Ибиш-Ага једна слика. Максилг је подијељен на три чина: село и механа, дјеца, школа и изван села и школско предавање. Максимје минијатурни тип јунака: Лилгунације у селу, сужен у најуже границе, али јасан, маркантан и управо умјетнички изражен. Тенденција је иста као и у Лимунацији а иронија одмјерена, смишљена па ипак снажна. Писац завршује своју силуету значајним пасусом: „Максиме! Максиме! Пре си се млатио само по цркви, а сад се млатиш и по школи!" Ибиш-Ага је специјалитет књижевних цртица и слика којих је данас пуна лијепа књижевност. Као што је Сремац у Ипко-вој слаЂи сачувао оригинални идиот нишких цинцара и типичне особе једнога Ивка и Калче, тако у Ибиш-Аги износи два сусједа из добрих старих времена. Падишах изгуби и Ниш. Поче сеоба, јер: „где се не суди по Корану тамо Мухамеданац радо не остаје. Неће европску правицу, неће да му брујање звона заглушује танки и јасни глас муезина, не трпи да му европски жагор нарушава оријенталски његов дремеж и тишину, неће да се из свог скровитог и дремљивог кутка пресели на тротоар ■—■ и он се листом сели, и уклања се једнако, а и сам не види краја томе уклањању." И Ибиш-Ага полази и оставља своје огњиште да под старост свије ново гњездо и кости своје остави међу својима. Растанак овај и племенитост Ибиш-Аге је управо тема ове слике. Лагано је распродао све, још кућа остаје, коју даје своме добром комшији по мању цијену него што му други нуде, даје му је да га се сјећа, чини поклоне, прашта се, он умире за ону груду земље на којој је одрастао •—■ сели се. Како дирљивих момената. Колико вјештине и колико топлоте у овој деликатеси белетристике наше! — Ова мала и укусна књижица је ситан бисер, који се тако лијепо ниже у колекцији Мале Библиотеке. Чиста штампа и модеран уски слог дају и овој свесци љупку физиономију. 1§1101118.

Низ родно нриморје слике и утисци с Јадрана од Марка Цара. У Мостару, 1899. Пздмкб н штампа Издаи. Књиок. Пахер и Киснћа. 81отап8ку Ргећ1е(1 доноси у свом 4 бр. од Агртза овај приказ из српске књижевности : Од како је српска књижевност изгубила пјесника Љубу Ненадовића и путоппсца дра Милана Јовановића, Марко је Цар једини, који може српском читаоцу путописне црте успјешно да понуди. У вези са његовим другим списима пружа нам зато доказа књига која је пред нама. Живахним бојама и топлим лирским тоном обузима читаву душу читаочеву и води је у лијепе крајеве далматинског приморја. Читалац види јасно што Цар описује: дубоко, плаво јадранско море, с вијенцем цвјетних острва, Локрум кога писац назива острвом меланхолије, славни Дубровник, красну Боку, Херцег Нови, Спљет, Хвар, стару станицу венецијанске трговине с оријентом .. У описивању Цареву осјећа читалац љепоту оних крајева и чезне за њом — и стече ли писац једног путописа тај утисак код читаоца, онда он нема ништа даље да жели. Цар упозорује у својој књижици на одлике многих далматинских градова, које су веће него ли одлике ријечке Абације, овог умјегно створеног љегниковца бечке и пештанске госпоштине, која би Абацију хтјела учинити аустро-угарском Ницом. ,Шта да рекнемо ми за наш Херцег Нови, за Оребић, Груж, шта за нашу Боку?" пита писац и кличе: „Овамо дођите високородна господо и потрошите овдје у нашим Ницама половицу онога, шта сте у оне голе брежуљке метнули и одмах ћете заборавити на славу француског Со1е 4' Агиг-а и ломбардијских језера, шта више и самога Боспора." Ми се потпуно слажемо са овим ријечима и препоручујемо далматинске обале и острва свима, који хоће да потраже јужњачко небо. Али се не слажемо с мишљењем Царевим о срећи људског живота, с његовом чежњо.м за нервозним животом великих градова, јер је ово пошљедица незадовољства с маловарошким животом. Нама више него овај пријекор малоградског живота импонује „блага ФилозоФија" хварског пустињака дра Г. Б., који на питање путопишчево, да он (др. Г. Б.) нема никаквих неостварених жеља, које му живот киње, одговори: „Имао бих, и те како; али баш за то, што су неостварене, или боље, неоствариве, ја их постепено бришем са животног актива. Вјерујте ми, господине, већина би се људи могла измирити са животом, јер су већина њих несрећни само због тога, што би хтјели да су много срећнији. Кад је човјек душевно спокојан, прилично неодвисан, здрав; кад има своју потребицу и неколико особа што га воле, он може бити задовољан. Остало је све ништа." Зар се госп. писцу не чини, да ће тако срећне људе наћи већином међу малим људима далеко од великоварошке вреве и буке? Оволико летимично, пошто прочитасмо ову књигу, коју најтоплије препоручује.чо. Т.