Zora

Ср- IV.

3 0 Р А

Стр.131

Право на запад, преда мном, лежаху Попово и засеок Љесковица: земљиште много испросијецано, и још више покривено многим воћњацима и густим шумицама. Да ја на такво земљиште водим моју, сасвим младу војску, која је цијела имала једну једину трубу, па није могла добро трубне знаке познати и научити, нисам нашао за добро, Сматрао сам да би то била грдна грјешка. На 1000 метара, од прилике сјеверно, бјеше, између сјеверне ивице љесковачке младе врло густе шуме и јужне ивице Међашких густих воћњака, равно, отворено поље, ширина највише 800 метара. Ту сам и ја могао моје младе војнике видити и на сваку тачку, у случају потребе, на коњу одлетити, и за собом их повући, а и они, сви, мене видити. Тамо сам их одвео. И овђе кад сам дошао, увидио сам: да би то била грдна грјешка, да се ја, у смислу добивене заповијеети, постројавам „попријечке" (а сћеуа1) на друму Бијељина — Рача — лицем к Бијељини, југу. — У том случају лежала би ми одступница у продужењу мог лијевог крила и најмањи успјех непријатеља на овом мом крилу одсијекао би ме од моје и наше опште основице Бујуклића Аде. Зато сам ја добивену заповијест, на моју одговорност и на своју руку измијенио и узео сам „бочни положај" (Р1апкепз1;е11ип§), ■— лице к западу, на 3—400 метара одстојања од друма непријатељске маршеве линије (картечно одстојање); лијево крило наслоњено на љесковичку густу шуму. Ја сам тиме задржао надмоћност линија у мојим рукама. Моја одступница пада од моје бојне линије равновисно на основицу, и моју и нашу општу; а непријатељ, чим би из љесковичке шуме дебуширао, морао би, под мојом картечном и пушчаном ватром, или пошље „инверзије"

(захођења) или пошље продуженог бочног марша (према томе, како му је маршевни стуб постројен: десно или лијево крило на челу) да се постројава за борбу, што му ја никако не би допустио, да добро изврши. У првој линији IV. дружина „четне колоне" на линији, у средини мојадва топића; V. дружина у другој линији. Но још ја нисам ни стигао на изабрану тачку, а већ се бој отворио, по мом рачуну, около Балатуна. Пошље мало времена почела се борба вал^ати мени, чему сам се чудио. Около 7 часова бореће се војскедоста су се приближиле мени и застале су; а пошто сам, по ватри, видио да је борба доста критична, пошљем једног коњаника ордонанса (млад човјек, ваљда Је још жив) заповједнику бригаде, Груји М. с молбом: „да подјејствује, да једна дружина народне војске (800 момака, а ја сам у моје обадвије имао 870) заузме мој положај и прими мој задатак, а ја да могу отићи у помоћ нашој борећој се војсци." Но бијаше ми одговорено : „даје све ангажовано и да се нема више шта шиљати, а ја да останем сам и чиним што ми је зановијеђено." Много ме је копало, што ми се тако везују руке, али против тако прецизно Формулисане и категоричне заповијести нисам ништа смио чинити. Нешто мало послије 8 часова дошле су бореће се војске од прилике на 1000 метара мени, она, која ми је била ближа. Према претпоставци на основу добивене заповијести и позива, морао сам држати, да се војске бију са „обрнутим лицима", свака лицем свом базису : даклем Турци лицем Бијељини, а наша војска лицем Рачи и Дрини; но већ сам 17*