Zora

Стр. 146

3 0 Р А

Бр. IV.

силно утиче и он се каје, признавши, да обожаје свога бившег поглавицу. Радња трећег чина врши се на истом мјесту. Стари, патриахални Фрањо II. прима и рјешава, благо и милосрдно, молбе својих поданика. Као задњи молитељ приступа своме дједу војвода од Рајхштата и преклиње га, да му помогне да се врати у отаџбину и заузме очев пријесто. Фрањо II. тронут је ватреним и искреним ријечима свога унука и спреман је скоро да попусти, претпоставивши све политичке обзире искреној љубави, коју гајаше према њему, али ту га спријечи ледени Метерних, чија мржња лебђаше као црна сјенка над Наполеоновим потомком. Задржа га, угуши осјећај правице и љубави у сиједом владаоцу... Ноћ се спустила, мјесечина обасјала позорницу... Принц спава у истој соби, у којој му отац спаваше послије битке код Ваграма... На столу стоји мали шешир Наполеонов, ког војвода бјеше метнуо у знак пристанка, да је готов бити учесник комплота, који ће га довести на очев пријесто. Лагано улази Метерних, који се, и нехотице, спомиње ноћи послије Ваграма; и онда бјеше ноћ баш као и ова — свега се добро сјећа — на столу тамо стајаше шешир Малога Каплара... На један мах преблиједи. Је ли могуће? Шеширић бјеше на истом мјесту... Да није опсјена, пита се Метерних, али се брзо прибира и у једном монологу, излива сву своју голему, јетку мржњу према Наполеону. У тај мах спази пред собом војводе од Рајштата на стражи гренадира —■ исто као у години 1809. — и неописан страх обузе Метерниха. Тај гренадир бјеше одани Фламбар, који чуваше у потаји неколико реликвија из Велике Армије, а међу њима и своје гренадирско рухо, које кришом ноћу облачаше да у њему стражари пред вратима Наполеона II. Највећег је ефекта, свакако, у читавој драми диалог између војводе од Рајхштата и Метерниха. Ледени дипломата разлаже пакосним тоном Наполеоновом сину,

да он никада не само да неће сјести на пријесто свога оца и завладати Француском, него да за то није ни позван, јер у његовим жилама не тече Бонапартина крв. И да га боље увјери приводи га пред огледало, и показује му његов лик, упозорује га: да је плав, плав као мајка му, плав као сумња, плав као иронија, плав као слабост, плав као малодушност... И он се зар сматра Наполеоновим сином?! Јадни, кржљави Орлић, изван себе, разбија издајничко огледало, проклињући Провиђење што му смјести очеву душу у тако кукавно тијело. „Аисип рое{;е сТгатаЂ1ф1е — усхићено вели МепсТев, по коме описасмо ову сцену — пе Љппа јата1в ипе ето^оп р1из т^епзе ^ие сеПе скт! поиз ЂгевваПИтев а се тотеп!;; се тогсеаи скА е1;ге сопзШеге, је репзе, сотте ип сћеГсРоеиуге ^ие 1ев ћоттев п'ои]зНегоп1; роЈп!." Четврти нас чин доводи у сред сјајне ноћне маскараде, која се приређује у парку шенбрунском. Ту се удешава завјера, да војвода од Рајхштата пребјегне у Француску. Веома је дирљив призор, кад се он са својом љубазницом опрашта. Пети се чин одиграва на славној Ваграмској пољани, гдје Наполеон 1809. порази аустријску војску. Ту су заказали завјереници састанак, да се договоре како да пређу у Француску заједно са војводом. Али завјера је откривена, и Фламбар, да не би запао у непријатељске руке, одузима себи живот. Млади војвода остаје крај мртвог тијела свога вјерног слуге... Од једном се чују неки потмули гласови: нали војници Наполеонови буде се... Војводи пада на ум, да је он син убице толиких живота, а крв, коју пљује, то је крв толиких злочина... И он слуша, мислећи да му пријете, те нејасне гласове погинулих бораца, који се, мало по мало, сливају у један једини узвик: „Живио Цар!" Та фантастична сцена потреса необично свакога. Шести чин нам износи агонију Орлићеву. Болест, која га одавна подриваше, бјеше само потпомогнута скрханим ду-