Zora

Стр. 148

3 0 Р А

Бр. IV.

Тек кад саставимо Матавуља, Цара, Берсу и Ћипика, изгледа нам, да би имали праву и вјерну слику народног живота у читавој Далмацији. Раставимо ли прву тројицу од задњега, или њега од њих, слика ће бити непотпуна. Ова збирка Ћипикова служи као допуна првој. У њој има до шест слика, исто онако лијепих и умјетничких као у првој. ГТрва На растанку и трећа Невјера доста су сличне једна другој. За њих се може рећи, да су двије љубавне пјесме у прози. У првој се растаје драги са драгом, да се, можда, више и не виде, и другој драга оставља драгога и иде у манастир, опет, можда, да се више не виде. И једна и друга пуне су лијепих описа и сличица. За углед истичемо само једну, којом се почиње Непјера. „По влажном, уједном ваздуху и најежуреној, тамнијој, морској пучини лијепо се наслућује заметак студене вијавице. Иза очуха настане мртви тијац, те плаха језа обухвата све живуће и цијели околиш, као да се спрема на нешто ненадно, што ће потајице надоћи, да навијести завршетак родне јесени, а почетак зимње пустоши. Напокон лагано опет тек пирне, гане лаке облачиће и крене их даље, док једном иза њих продре свијетло, засја, застане, и постепенце одмиче, да се сасма заклони. Плавасти хлад покрије земљу, једвице се ишчекује, да сунце још једном загрије." Друге опет двије На сунчепој океги и У окељезничкол1 пагону сличне су по садржини. У првој се прича о старцу, коме су узели сина у војнике, па мора да ради, да се прехрани. Но како је немоћан, оставља рад и враћа се кући, тужно гледајући на широко море, као да се нада,

е ће тамо далеко угледати сина. У другој опет се прича о старцу, чијега су сина такођер узели у војнике, па га на поласку кући о Божићу снијег завијава. Обрада је пак у обје слике различна. У првој је писац краћп. Макар и са неколико потеза стари нам је Анте нацртан маркантније, него ли Перо у другој. И ако је Перин син мртав, а Антин жив, судбина овога другога, — можда и преко воље пишчеве, — више нас се дојимље, те више жалимо за њим. То чини, да слику На суччевој океги бројимо међу најбоље ствари, што их је Ћипико до сада написао. А у овој збирци најљепша му је Биједа. Садржај јој је прост: отац је крао, а син и жена не хтједоше га одати. Затворише и њега и њих. А код куће им остала ситна дјечица, јадна, гладна, заборављена од свакога, осим од једне сусједе, која такођер не изгледа најмилостивија. Писац нам описује живовање ове несрећне дјеце. И истину да рекнамо, ми не знамо, може ли се биједа боље и вјерније насликати, него што је то учинио Ћипико у овој слици!... Овдје је готово савршен! Кад би ко састављао књигу, у којој би требало да уђе само неколико најљепших српских приповиједака, ова Ћипикова ствар не би смјела изостати. У овим Ћипиковим сликама има нешто, што им даје особите дражи. То је топло саосјећање његово са свима патницима и невољницима које описује. А кад пјесник пишући, у истину осјећа, читалац не може остати хладан. Ето са шта ће се Ћипико, поред признања критике, још и најбоље допасти и са шта ће постати омиљен свакоме! Издање књиге укусно је и лијепо. Сарсгдник.