Zora

Стр. 182

3 0 Р А

Бр. У.

земљу, па стаде пити као дивља животиња. Све загријано лице замочи у извор, а толико бијаше зинуо да му се вода сливала у грло. Најзад устаде с осјећајем засићеног прохтјева. Као да се поново родио! Сад је тек разгледао околину. Сигурно је достигао највишу тачку шуме. Налазио се на вису који бијаше травом обрастао, а мало дрвета на њему. Ниже од виса видјела се широка долина, окружена опет висовима. Од тих висова пружао се један у долину, баш према њему, висине од прилике као онај на коме је он био, а само по гдје-гдје покривен шибљем и трњем. То је било, колико је он могао видити, једино голо мјесто у шуми. Све остало бијаше обрасло густом гором. И долина, преко које је гледао, билаје шумом покривена те изгледаше као зелено море. За њиме дебела хладовина, из којеје сад дошао, а даље висови опет шумом покривени оздо до гори. Стојао је и непрестано гледао око себе. Ту му се допало, лијепо је. Вјетар га, додируЈући вис, надахњиваше и освјежаваше. Ту ће се дакле одморити. У хладовини једног грма опружи се.на земљу. Како га је лијепо земља прихватила, како му бијаше пријатно, меко, топло! Уз то мирис од свију могућих трава и пољског цвијећа — загњури се у траву ваљао се и пружао по њој, обузе га задовољство као никад до сад. Сад је могао пребројати новац, да види шта је управо и колико приграбио. Тури руку у џеп; али кад је осјетио вунену чарапу, нагло извуче руку и спусти је на кољено. Незгодно му је било да извади ту ствар. Ни сам није знао зашто; али је осјећао да се нешто противи томе. Мало се размисли. Лудорија, којешта! Једанпут мора пребројати, а овдје га нико не види. Нико? Нехотице баци поглед на све стране не — нема живе душе. Дакле на посао! Опет тури руку у џеп — и сад извуче ону ствар. Стара, сура, вунена чарапа, на горњем крају концем завезана, пуна новаца. Брзо прекиде ко-

нац, изручи у капу све из чарапе и не гледајући шта је, клекну и објема рукама згужва чарапу у колут те је свом снагом баци с ивице виса у долину. Није видио гдје је пала, не хтједе гледати за њоме. Нека падне гдје хоће, само дајеон више не види, никад више! Није много снаге утрошио бацајући чарапу, за то се није морао тјелесно напрезати, па опет му жиле на слијепим очима одскакиваху од узрујане крви; морао је неко вријеме мирно одлежати, јер се осјећао сасвим изнурен. Најзад привуче капу себи и погледа У њу. Гомила од дваестину талира бијаше у њој, два златника по двадесет и један од десет марака. То је све. Зар старица није више ушгедила? Али је било више него што је он досад имао и на гомили видио. Узе метал у руку, мјерио му је тежину, па онда га стиште у руци, отвори је и гледаше како се златни новац сија на сунцу. Наједанпут грчевито стиште новац у руци и погледа у поље — учинило му се да га ко гледа. Нема никог живог осим њега. Али се њему привиђало да је неко у близини, и тај га осјећај не остављаше. Као да је нешто присутно — нешто нијемо, непомично, што је непрестано у њега гледало, што је све видило, што је умотрило сваки његов покрет, штоје знало шта он мисли и шта осјећа. Освртао се десно и лијево, за собом, гледаше више главе, у гране грмова под којима је лежао — ништа не чује, никог не види. Глупо би било бојати се. Али му огади новац, па га баци поред себе на земљу и покри капом. Сад му се учини да се ослободи великог терета. Испружи се на траву. Подне је, вјетар попустио, жега љетњег дана притискиваше земљу. Наиђе умор, очи му се склапаху. Трже се — да заспи? Ко зна шта му се може догодити у спавању! Али ништа не помаже. Удови му отежали као олово, зу-