Zora

Стр. 218

3 О Р А

Бр. VI.

Дијете од три стотине лира! Пропао сам. Мора ћу га платити. Шта саддарадим? Ништа паметно да ми падне на памет. На слиједећим трима станицама морао сам сам лично да плачем, да би поплашио неколико путника. Мора бити да сам добро плакао, јер путници побјегоше од кола као опарени. Изгледа да сам у своје вријеме био даровито рђаво дијете. Нисам умио ништа паметније да измислим, те ја — како је мој Енглез непрестано хркао — побјегнем натраг у купе гдје су њих осморица били, гдјемејевећ чекао напуљски трговац са поморанџама

и одма ми се и посадио на крило. На првој станици у Фиоренцији побјегнем с воза. . . . Путовао сам послије једанпут, са баш за право живим дјететом, које је имало тај рђав обичај, да се није хтјело дерати баш на станицама, а чим се влак крене, дере се као бијесно. Дао сам му све салон бонбоне, које сам понио братовљевој дјеци и то да им траје два мјесеца; појело је па опет удри дери се. Шта више још се већма дерало, јер је покварило стомак, а отац му се опет узео да растреса надамном. Ј{икола Јиеодоробић.

с

лавећи успомену несталих хероја, садашња покољења се тјеше због опште осредњости. Манија за прославама обузела је Европу са једнога краја на други, и очито свједочи потребу за величањем која под свима поднебљима тиња у души народној. Данас је Шемачка, приликом сто и педесетгодишњице рођења Гетеова, увјенчала кип Германије. Светковине у част Гетеову биле су изнад свега патриотска прослава. Али у ствари, то је било нешто више. Слава Гетеова је општа. Тај геније је пустио жиле у живот свога доба и своје земље. Али цвијет који се развио задахњује својим мирисом све вјекове. Други Фауст дјело је духа који је усисао све филозофије, који се бавио свима наукама, проникао сва узор-дјела, и који је на своја дјела гледао са висине на коју се само орао пење, оцјењивао их здраво, једном ријечи постављао ихусвјетски поредак. Никада спинозист није потпуније остварио одредбу учитељеву, да „ствари треба цијенити под изгледом вјечности." Рекло се „Деветнаести вијек зваће се у историји вијек Наполеона и Виктора

Г е т е Маипсе ј&иМ Ига." Та формула је француска формула. Да би постала европска, треба само промијенити други израз, деветнаести вијек остаће у историји нашега континента вијек Наполеона и Гетеа. То су његови хероји, његови {еаскегз , како веле Енглези. И свечан је био тренутак у томе добу, добу које је у своме почетку давало толико великих нада, када су се оба велика човјека сусрели очи у очи, у Ерфурту. Требало би перо каквога моћнога писца који оживљава историју, па да се истакне силан симболски значај тога састанка. Разговор између оба велика човјека обухватио је различите ствари; најзад освајач, — природном намјером, — предложи пјеснику овај предмет за трагедију: Смрт Цезарова. Пошље тога оба суверена вратише се својим пословима и продужише залуђавати свијет. Обојица, пошље тога разговора, понијели су подједнако мишљење један о другом. Сваки од њих открио је у своме саговорнику оно, што је он сам био и што је цијенио изнад свега, човјека.