Zora

31*

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 248

— Нисам је одавна видела, а ономад је сретнем, једва сам је познала. Нешто се збрчкала, збабала... — Е, молим вас, и године су! Молим вас, она мора бити већ близу четрдесет. — Ах од куда! Шта говорите за Бога! Каквих четрдесет! — Ех, чекајте! Она се удала кад сам ја некако моју Меланију родила. А моја Меланија ће сад у двадесету. — Јух, зар Меланија већ двадесет? Шта говорите! Ала пролази време! А молим вас где сте јој поручили намештај? Чујем да је тако леп! Особито кажу алтдајч креденц! А кад ће сватови? -— Нисмо још одредили. Него да видите нисам задовољпа, већ је пукао орман на једном месту! — Дакле, молим госпође — прекидох их — да још нешто кажем! Онда одбор треба да се састаје и споразумно договара и даје иницијативу како ће да ради. —- Да. Па онда да се подиже образовање код нас, састанцима на којима би читали и радили, — рече одушевљено Јаношевићка. — Па могле би замолити да нам се дозволи приступ у читаоницу, — рече Стефановићка, —■ као зашто не би могле и ми женске долазити да читамо ? Ми нећемо господу у њиховој забави бунити. Не морају се баш они увек картати и свађати. —- А шта је то било са господином Андрићем и Павловићем у читаоници? — Чујем свадили се? запита Јелићка. — Чујем и ја свашта је било. Тужила ми се Андрићка ономад. Апропо, а што ви не дођосте онда на јаузн? одговори јој Јаношевићка. — Нисам могла, слатка! Помислите мој малер! Ја баш... — Опростите, госпође, али ми тако нећемо никад свршити. Него да се посаветујемо, како ћемо за први мах доћи до новаца. Зима је ево ту. Требаће помоћи. — Па да приредимо беседу. Трошак, гледаћемо да буде што мањи, а приход дјто већи. Не мора то бити гранд. Не

морамо узети одмах војничку музику. Узети какве јефтине Цигане. — Идите, слатка! Први пут па одмах скомрачити. Па ко ће вам доћи на забаву, кад свирају какви Цигани. Ко дође и плати, хоће и да се наигра, а играти уз тамбураше, пи ха! — Дозволите, госпођо, да ми не располажемо са средствима за беседу. Можете само бал приредити. — Мајне дамен их хабе ајне идее! Да приредимо један костим бал! Замислите како би то било дивно! Па све историјске тоалете! Ја сам једаред била на такој једној забави у престоници, али то је било грандиозно! Ја сам била обучена у костим из доба рококо. Свима се допало! — Па зар са таким луксузом да почнете ? — Ех вама је мужевима све скупо, за жене, кад треба. Та идеја задоби све за се и ја се после кратког отпора повучем. Нек раде шта знаду! Моја жена и онако неће видети тог бала, за то јој стојим добар! — Па кад би га дале? Где би га дале, — упита председница. На Митров дан са свим је згодно ! Примате ли? — Прима се; у великој сали, наравно. Само се ту могу костими лепо видети, а не где је пуно и где се гура. — Хе, али та сала много кошта док се декорише. — Узећемо на се, да је саме декоришемо. Само ће нас коштати прање и виксање. — При виксању морамо пазити кога ћемо узети, — прииети гђа Васићка. — Онај Којички не викса добро. Штеди сувише сапун. Нека нам викса салу Анеман, — примети Дабићка. — Не, не штеди он толико сапун, него му не ваља, не уме да га направи. Ах што је мој испао добро као путер, па како се пени ! Треба то знати правити ! —■ рече Радићка.