Zora

Стр. 302

3 0 Р А

Бр. VIII.—IX.

вом покајница. Појава кад сестра Батрићева тужи, такође је инспирисана народном песмом. Има цела једна песма која описује Батрићеву смрт: и како гајеЋоровић на веру премамио, и како га је на муке ударио, и овај се молио за откуп, и Турчин не даде него га мукама умори; чак и како су га браћа после осветила (знате ли оно како кнез Јанко пита Вука Томановића: „колика му брата остадоше?" „хоће ли га осветити, Вуче?"). Шегош је по том мотиву створио своју покајницу. Најпосле је Његош и ону завршну појаву, оно кад долази Вук Мандушић с пребијеним џевердаром, створио по једном мотиву из народне песме. Шта је основ тој појави? То да Мандушић воли и цени свој џефердар. И само зато што га тако воли и цени, зато долази чак владици да га оправи. Има и у једној народној песми како Мандушић цени и хвали своју пушку, („шару," „шарку" како је песма назива; и џеФердар је само шарена пушка) и то, опет, само Мандушић од свих јунака Данилових чини,и нико други по народној песми: „Ал' говори Мандушићу Вуче: „Зар не видиш пушке преко крила „Та баш ове отаре млетачкиње „Којано је у Млеци кована: „Три ковача три неђел.е дана „Три ковача и три помагача?" итд. И за поједине епизоде, за причања јунака у Вијенцу, држао се Шегош народне песме или традиције уопште. Оно н. пр. што сердар Вукота збијено прича о Пецирепу, узето је у главном из једне народне песме. И у њој се, као и у В ијенцу, с малим изменама казује како је Пециреп од никшићских Турака „заробио двије каде младе;" како су, после, он и његови другови, „ситну књигу накитили" па се састали с Турцима „ђе рекосмо ту се састадосмо," и „извели двије каде младе, Турц' одонуд донијеше благо," итд. И у тој истој песми, како се наставља причање о разним успесима Пециреповим, прича се још како је он другом приликом дочекао један карван никшићских

Турака, поклао се с њима на друму и „одвео седамдесет коња", и т. д. Све то што прича Вукота, у главном и у појединостима, има свој извор у песми. Тако и оно што опет Вукота, али доцније, прича о попу Шћепану, и то има свој извор у традицији народној. Кадјес краја XVII века, казује С. Милутиновић који је у својој Историји ово народно причање забележио, Шенђер везир (иначе Сулејман, паша скадарски) ударао на Котор, који је био у рукама млетачким, он гаје са Праћшита (страна више Котора) био својом чудноватом лубардом и граду одатле много јада задавао. Али се у Котору, каже, беше намерио неки црногорски поп који, гледајући како Млечићи гађају али не погађају, замоли, као оно Стефан Живковић на Иванковцу, да и њему допусте једном опалити. Допусте му, и он како то Милутиновић лепо каже, „первијем умјери хитцем они са Праћишта турски топ посред устах и заглави га" од чега се сва турска војска препадне и остави Котор. „А томе попу даде принцип млетачки златну медаљу и до смерти плату." Нема сумње да је овај поп одиста поп Шћепан из Вијенца, и да га је Шегош по Милутиновићу поменуо.*) Све се слаже овде с Вукотиним причањем, само име попово не. Милутиновић га зове Драгојевићем. Али ми знамо какав је Милутиновић. Он кад некога назове „Драгојевић," „Драговић," „Драго" или тако некако, знајте насигурно да се тај тако не зове. У његовој Дики има неки војвода Драго који алегориски представља све владаре црногорске од Црнојевића до Петровића; његово име значи: који му драго од тих владара. Па онда, има оно, ако се сећате, што је испричао Љ. Ненадовић: како га је, њега Ненадовића, неко у Напољу пред Шегошем запитао да ли има цензуре на Цетињу а он одговорио да нема, па га после Шегош прекорео што вара човека, и показао му баш исту Ди-

*) Ово је приметио Лавров, стр. 331,