Zora

Бр. VIII.—IX.

3 0 Р А

Стр. 303

ку црногорску где је стојало написано: „дозвољава се печатати с одобрењем правитељствене цензуре: цензор Драго Драговић" а кад се Ненадовић на то стао извињавати, он се насмејао и рекао: „Није било цензуре. То се Симо подсмијевао осталом свијету те тако ставио. А Драго Драговић није име цензора већ то значи: пиши шта ти је гођ драго." Најпосле, и за друге неважније и ситније појединости, за ситнице а не за појаве и епизоде, па се Његош држао народне песме и традиције. Тако н. пр. што Мићуновић, ако сте приметили у Виј енцу, увек иде напоредо и у друштву са сердаром Јанком, то је по мотиву из народне песме која ово двоје означава као побратиме: „погинуо Мићуновић Вуче с побратимом Ђурашковић Јанком" (Огл. п. XVIII.). Или, што је кнез Бајко, дед Батрићу Перовићу: („што ће јадни ђед ти Бајко, мој Батрићу?" тужи покајница), није ни то случајно учињено. У оном путопису о којем смо раније поменули да говори о кнезу Бајку, има цела породица Бајкова именована. Кнез Бајко је, каже се тамо, имао сина Вучића, а Вучић Пера: Перо Вучићевић је, међутим, по оној народној песми, Батрићев отац, и Бајко је, према томе, дед, управо прадед, Батрићев. Најпосле, ни оне титуле коЈе се појединим лицима у Вијенцу различно дају, ком „сердар," ком „војвода," нису произвољно и на памет бацане. Ко год у В ијенцу има коју титулу, њу му је народна песма или традиција дала; ко је нема, није је ни добио од песме. Видели смо да сами наши извори називају кнезовима ону четворицу: Рада, Бајка, Рогана и Николу; Драшка и Батрића, опет, песма зове војводама: „Одасла га војводи Батрићу" — (Огл, п. III) „А пред њима српска војевода „С Чева равна Драшко Поповићу (Огл, п. X;; а што Мићуновић, Мандушић и др. немају никаква чина, ни песма им га не даје него их зове соколима, хајдуцима итд. Само се код Јанка Ђурашковића одвојио Његош

оц песме: он га стално зове сердаром, и у Вијенцу и у Шћепану, а народна му песма не даје никакве титуле. Али ко зна? можда је он и ту сагласан с песмом, само ми не знамо. После овога прегледа, видимо да је Његош са мотивима које је унео у В ијенац, радио оно исто што и са лицима. Кад је узео лица, он је узео и много онога што се на њих односи. И за лица, и за мотиве Његош се обратио историји и традицији, песмама народним нарочито,и обилато црпао грађу из њих.

Горски Вијенац, видели смо није чиста својина Његошева. У њему има и туђих елемената. Ко ово први пут чује, може зажалити. Кад види да у Вијенцу има и туђе готовине, писац Вијенца може му и мањи изгледаги. Његош није више сам Његош, он није више оригиналан, и колико год губи у оригиналности толико губи и у величини. Он није више једини творац својих дела, други су приправили лествице његову генију. Он је изгубио један део своје гениалности, а тиме губи и један део поштовања које му се указивало. И то га губи наш највећи песник, и губи га најлепшим својим делом!... Да се Његош служио туђом грађом, није ништа ново. Зна се одавна, и не по Вијенцу, да он није волео да измишља. Скоро ни у једном делу његовом, предмет није његов. Готово увек је узимао предмете из историје, теме дакле које није измишљао. Тако је радио у Боју Србас Турцима 1828 године; тако у једној песми (Кокот) у Пустињаку цетињском; тако готово у свима песмама Лијека јарости турске, у којима су спевани неки бојеви црногорски Његошева времена; тако у Слободијади, песми о бојевима црногорским од владике Данила до владике Петра; тако у Кули Ђуришића иу Чардаку Алексића, где су описана два боја из 1847; тако, најпосле у Шћепану Малом у коме није само