Zora

Стр. 270

3 0 Р А

Бр. VIII.—IX.

ћоок? И ако је ове речи још незгодније узимати за основу новој српској речи но ону немачку, — толико из њих бар можемо видети да се не морамо везивати ни за једну страну, него сасвим самостално удесити своју реч као што су и други удесили своју. Као што је с овом тако је и с многим другим речима: и оне се,

исто тако, кују како ће у свему изгледати на немачке по којима су сковане. Ми и у томе, као што рекосмо, видимо, донекле бар, и посредно, утицај Хрваштине. И тај посредни, као год и онај непосредни утицај треба сузбијати, — ако нећемо да нам, једнога дана, књижевни језик доиста буде српски или хрватски. Лјеснишшбо с* л ^

13 € 7? У

&

а сам само Један устргнути део Некадањих снова, Ког је ветар бурни у јаву занео Са древних гробова.

Шта ја тражим овде где ме судба води? Српство? — Ах, зар ово?! Та то по беспућу моја сенка броди! Проиграно Српство, извештало слово!

С обрушених кула камо прошлост седа Маховину сиву на недрима нише, Где санано броди месечина бледа, А метвица суха потајно мирише. У поноћне доба откуд Старац древни Из бршљана густог с вековима збори И иотомство нука, челичи ил' кори, Са ових недара узвитла ме гневни. И диже ме бујни, у јаву ме тисну, Нечисту и ниску из вечита склада, Завитлано срце очајнички писну: •—- Ветре, бујни ветре, куд ме носиш сада?

Величина стара? Понос? Идеали ? —- „Машта, пука машта узаврелих снова! Од како смо бесмо сићушни и мали!" Са подсмехом букну манастирска сова! Ах, да ли је тако некад било туди ? Ко зна! Али данас заиста је тако! Сићушна времена још ситнији људи, Према својој мери одмерава свако. Некад су нам претци ко дивови били, И то не би давно, Милоша и Ђорђа кад су породили, Према својој слави и потомство славно!

Но и то су, можда, тек буновни снови Узавреле маште без цели и смисла, Сад другамо теже нараштаји ови, У ораха љусци дела им се стисла!