Zora

Стр. 406

3 О Р А

Бр. XII.

рисало и обасуто било живијем свијетњацима као небо звијездама. Од једиом пастир неки, који је из сламне појате чувао кукурузе, као махнит, устрављен пред оноликом наоружаном свјетином, нагну бјежати уздуж обале, дерући се из свега гласа: — У помоћ! У помоћ! Вриска и дрека чобанова орила се и одјекивала је кроз маслинову гору. И тада навалише Радузани. Кроз пање од стабала, кроз сухе трстике, светитељ од сребра шеврдао је; а када би гурнуо и ударио о грање, гласно би звекнуо, на сваки знак понора силно би заблистао. У један мах на хрпу кућа избацише из пушака један за другијем до двадесет метака. Зачу се праскање, за тијем вика, па страшна граја. Нека се врата отворише, нека пак затворише. Одоше у комаде стакла на прозорима; на пут попадоше много разбијенијех посуђа, пунијех босиљка. Иза трке нападача пут жара небескога у зрак тихо подизаше се бијел дим. Сви заслијепљени у дивљем бјеснилу викаху: — На смрт! На смрт! Гомила фанатика стајаше око св. Панталеона. Грдње, псовке и поруге против св. Гонселва проламаху зраком уз махање косјера и српова. — Лупежу! Лупежу! Божјаку! Овамо свијеће! Натраг свијеће! Друге четице сјекирама јуришаваху на кућна врата. Како растављена и расцијепана врата падаху, панталеониди ускакаху унутра, урличући и убијајући. Женскиње на пола голе заклањаху се у кутове, просећи милост; брањаху се од удараца хватањем оружја, чим би прсте порезивали; ваљаху се опружене по тавану, умотане у хрпе покривача и простирача, одакле се промаљаше мршаво тијело њихово, храњено репом. Јаков, онако висок и црвенкаст као кенгура, вођа ове потјере, обичаваше сваког корака уставити се па повише глава дугом косом од сијена дават многе и широке знакове заповиједи. Пролазаше на-

пријед без страха, гологлав, у име св. Панталеона. Више од тридесет људи иђаху за њим. Сви онако сметено и тупоглаво мишљаху, да ходаху посред пожара, по земљишту, које је трептјело, под сводом, који је било готов, да се сруши. Али са свију страна почеше придолазити и дотрчавати бранитељи, као мазгови јаки и црни Маскалићези, жедни крви, који удараху дугијем ножевима и погађаху у трбух, у грло, пратећи ударце дреком из свега гласа. Врева се мало по мало измицала пут цркве. Са кровова двију трију кућа већ буктијаше пламен; мноштво женскиња и дјеце бјежаше на врат на нос кроз маслине, престрашени, на пола слијепи. Тада међу мушкарцима, кад више нијесу сметале нн сузе нити јаукања, битка отпоче прса у прса. Под жутијем небом земљаје била покривена љешинама. Кроз зубе рањеника одјекивале су испрекидане псовке, а кроз ону грају трајаше још непрестано вика Радузана: — Овамо свијеће! Натраг свијеће! Али огромна, од храстовине, чавлима оковата врата, затварала су пут. Маскалићези брањаху је против насртаја и против сјекира. Посред густе оне вреве љуљушкао се сребрни бијели кип, који није ништа осјећао, а којега су на раменима још држала четворица херкула. Они се, премда их је крв од главе до ногу облила, ипак нијесу хтјели предати. А билаје горућа жеља и завјет нападача: поставити идола на непријатељски олтар. Док су се Маскалићези као лавови борили, Јакова од једном на чудан начин нестаде са камените степенице. Обиђе зграду на све стране, тражећи кланац којега непријатељи нијесу бранили, да униђе туда у храм. И чим опази мало на више од земље улаз, попе се, али му бокови при тијесноме улазу запеше. Уви се, заврну, док једва кроз отвор провуче дугуљасто тијело своје. Пријатни мирис од тамјана ишчезавао је у оној самоћи Божјега дома. Пипајући,