Zora

Стр. 408

3 О Р А

Бр. XII.

Фрања Прешерн — Стев. уЖакула —

С ^ловеначки народ — мртва стража великог словенског племена на граници германско-романских народа! Кад год се о њему поведе рнјеч, увијек нас заноси та примамљива слика, чију свјежину одржава једино жилавост тога симпатичног народа против стране асимилације. Као питомо острво у туђинском мору издигао се он својом народном словенском индивидуалношћу, па је увијек у стању, увијек јак, да одоли поплави туђинској. Позиција, на сваки начин, јуначка, али и борба витална, јер се она плаћа народном егзистенцијом! Па и покрај вијековног стражарења над самосвојном свијешћу народном, покрај одржавања народног вјеровањау етнографску јединицу и цјелину као огранак једне велике заједнице, покрај тога што су увијек умјели разлучити своје од туђинскога, ипак нијесу пионири културе словеначког народа били неприступачни тековинама осталих образованијих народа. Све идеје и сви покрети, који су таласали душевним животом западних народа, нашли су увијек одзива међу синовима словеначког народа. Све од Трубера па до Прешерна, од протестантизма па до творевина велике француске револуције, учествује индиректно и словеначки народ у свима оним борбама, које покреће културни Запад. И слободоумље Лутерово и сервилност римска, и укоченост средњевијековна и живахност полета најновијих идеја, све су то мете, за којима су тежили одабрани синови словеначког народа. Свака јека на Западу налазила је одјека и код алпинског словенског племена. Говорећи о времену, у којем се појавио велики син словеначког народа Фрањо Прешерен, за нас је најважнији онај моменат, у коме се међу словеначки народ пресађују идеје великог Запада, које освит-

ком XIX. вијека поплављују и остала племена велике словенске задруге, те их покрећу на агилан културни рад. Идеја националитета, која истиче сваки народ као посебну, саму собом заокружену цјелину и јединицу у маси народа, кида застарјеле средњевијековне апсолутистичке предрасуде, доводи сваки народ до ближег познавања самога себе и чини нову епоху у политичком развитку човјечанства. Струја романтизма, која такођер истиче народ као. узор, на који се треба угледати и од њега наслијеђивати све што је лијепо, даје нови правац литературл свију народа, па наравно и Словена. Та струја налази код Руса свога апостола у Пушкину, код Пољака у Мицкијевићу, код Чеха у Колару и Челаковском, код Словенаца у Воднику а нарочито у Прешерну. У питомом крају дивних Алапа, не далеко од сликовитог бледскога језера, родио се Фрањо Прешерен 21. новембра (3. дец.) 1800 год. у маленом селу Врби. Родитељи му бијаху имућни сељани, који нијесу пропустили, да млађану душу свога сина не оплемене знањем. У селу је Рибници свршио основну школу, а год. 1821. у ЈБубљани гимназију. Иза промоције за доктора права на бечком универзитету 15. (27.) марта 1828. год. ступи Прешерен бесплатно у државну службу, у којој је протаворио читаве двије године, не могући се ради својих слободоумнпх погледа на свијет и на живот никако дочепати каква мјеста с платом. Напустив државну службу заузе у адвокатској канцеларији свога пријатеља дра. Кробата мјесто перовође, и то му је било занимање кроз пуних четрнаест година, све док није сам добио адвокатско мјесто у Крању год. 1846. У томе га самосталном раду обори несносна водена болест у постељу, у којој и испусти своју велику душу 27. јануара (8. фебр.) 1849. год.