Zora

Стр. 422

3 0 Р А

Бр. XII.

Још мало на крају. Свака од жена о којима је овдје било говора има велик таленат. Скоро свакој га је случај открио, а наобразба коју су у младости стекли једнака је наобразби коју даје каква осредња дјевојачка школа. Ма да се нијесу школовале за свој позив, допрле су у књижевности своје земље до призната положаја. Оштар мотрилачки дар означује све четири. Све су јасне и већином кратке. Све могу састављати, дограђивати, спајати у једно и заокруживати. Духовите, хитре, њежне, крепке, елегантне, радо се читају и заносе. Шихов је поглед на свијет већином песимистичан. в-ур кара и исмијава, љути се и дури. Кроз ћеретање Јеаппе Магш одјекује дубок, болан звук. Патња, резигнација је филозофија Саше1 ГЈезиеиг. И Јеап ВегШегоу има у својој шумској самоћи часова кадајој свијет јадан изгледа. Ова француска женска књижевност са својим песимизмом својом резигнацијом и својом непрекидном и ако индиректном тужбом на себичност и неразумијевање човјеково, јест одговор на тужбе против жене њезине притворности подмуклости и

тврдоће срца — тужбе које је подигла реалистичка школа француска. Али су обје странке до сада остале само код пријекора. Захтијевања, да се промијени и побољша правни и друштвени положај жене, нема још у францускоме роману, ма да га има на позорници. Пред овим развитком стоје сада три између споменутих списатељица: Марни, Лезиер и Бертероа. Хоће ли оне њиме поћи онако како се пошло у Скандинавији, Њемачкој и Енглеској ? Хоће ли њима поћи за рукок да одомаће на париском тлу германско-протестанску билину индивидуализма, личности којаје сама себе свјесна и која борећи се за слободу отворено каже да се бори? — Ово ћемо морати сачекати. Што се облика тиче, чини се да ове германско-протестанске идеје при томе само добивају, јер се ове споменуте француске списатељице јасноћом, колоритом, крепчином и елеганцијом приказивања и стила знатно истичу изнад иностраних књижевница: та оне су романског поријекла, Парискиње, дакле од природе и сасвим несвјесно — вјештакиње у облику. М 3>-

-V V

ЈТХС

Срикима Содбија Лмеша, сиисашељица.

Бавећи се љетос у Бечу, једног магловитог дана кренух се трамвајем из Херналса пут Фаворита, да посјетим гђу Прохаску, Српкињу Панчевку, с којом сам се упознао истог љета у купалишту Халу. Пењући се уз степенице допријеше ми

гласи Пачуова Кола са клавира. Чим сам се поздравио са честитом домаћицом, поглед ми одлети на слијепу женску, која је за клавиром сједила. То је била гђца Софија Плеша. Биће да јој има 27—28 година, осредња је, стасита, смеђе косе и