Zora

Бр. XII.

3 0 Р А

Стр. 425

дара гђце Плеше. Једино би жеља била, да ово буду прве и пошљедње оригиналне пјесме на туђем језику; а да то буде, требало би овој интелигентној и даровитој Српкињи што прије пружити помоћ, да не потоне у Германско Море, по коме сада плива. Не само из патриотизма да то морамо учинити, него нам и човјечанска дужност налаже према кћери српске мајке, која је пуштена на милост и немилост туђем народу. Сарајем, новембра. Зјорђе Јј. Чокорило Тјиоградско позоришше. Кроза зид, шала у једнолг чину, написао Драголтр Брзак. Ђаво би га знао од куда то долази, да се ми увијек, кад год Брзак што напише, чудновато погледамо, и моримо свој јадан мозак, да се сјетимо на шта ли нас та и та његова ствар подсјећа, јер нам изгледа, да смо ми некад тако што слично читали. То је заиста нека загонетка зато сам, Боже ме опрости, и поменуо ђавола. Тако и сад. Зијевамо ли зијевамо за све вријеме његова комада, који је нека врста рекламе за Розу Штерн и Јевту Лаковића, трговце у Кнез Михајиловој улици, и мислимо се: да ли смо тако што слично икада читали. Оно ко није досадне ствари читао, али се тек по томе не може рећи, да мора личити на ма коју досадну ствар. О, о, шта ли ће то бити ?... Да личи на Бранин комад Кроз телефои — не личи, јер телефон и зид није исто; да личи на Коцебуов комад: 8скпеГб,ег Шрз — не личи, јер у овом комаду нема ни једног кројача, и ако има зида. Поређујући тако нисам чак заборавио ни Успенског ни Сремца... Ах, најзад, ђаво нек носи сва та поређења, господин Брзак ипак остаје једна врло знатна персона у нас, чију славу Гавриловић ствара и неуморно је разноси на све четири странестрпељивога српсгва...

Љиљан и Ошорика, бајка у пет чиноиа, написао Бранисав Ђ. Нутић. Био једном један владар, па имао једног лијепог, врло лијепог сина, Љиљана. Томе сину неки сусједни двор, нуди ваљда као неку тачку у уговор о миру, своју кћер за жену, али Љиљан никако неће да узме какву принцезу, него хоће за жену једну врло убогу дјевојку из народа, чији чак ни предци нису били неке војводе, него сасвим прости људи из народа. Отац у почетку никако не одобрава, да се његов син са својег царскога престола сагне до прашине, али га син, најзад, убиједи, да њему није баш никакв.а богата и угледна принцеза потребна, те да мудро влада својим народом, него, баш на против, жена из народа, која познаје народ и његове потребе. И отац, желећи добра својем дјетету, пристане. Јест, али не пристаје ко други. Вила Зрачица, која је такође врло, врло лијепа, заљуби се у Љиљана, кад је он гором ловио и дође Љиљанову двору, хипнотише својом вилинском палицом Оморику, и поведе је у своје дворове, а својим пољупцем, опет, хшгнотише Љиљана и он се одмах заљуби у њезину љепоту и, као несвјесно, пође за њоме. Али Зрачици није само то довољно, што је он у њу до лудила заљубљен, него хоће да угуши и најмању успомену на прву љубава, љубав према Оморици, и она је за то окамени и тиме куша лијепог Љиљана, који по ваздан лежи на њезину крилу, слуша пјесму о скамењеној љубави и пије вино од дјевојачких суза. У његову младу срцу још тиња светао жар прве љубави под пухором хотимична заборава и он се зато боји, да сагледа окамењену Оморику. Ах, али ни то није довољно немилосрдној вили, него га и даље куша, давши му бочицу животворне водице, која је кадра повратити живот окамењеној моми. Љиљан се дуго собом бори, шта му ваља чинити, али, најзад, побјеђује нов осјећај, осјећај према Зрачици и он баца бочицу у један