Zora

54

Бр. ХП.

3 0 Р А

Стр. 427

Нушић нам је овом приликом доказао, да његова обична машта није кадра да се узнесе над тривијалним и једноликим животом пуним пензијонара, официра фронташа, Максима, Јованча.... По мојем мишљењу једини у нас, који Биоград, децембра.

Побратимство пјвсме Омеј>-бега Сулејман ПашићаСкопљака, Османа А. Ђикића и С. А. Карабеговика. — Биоград 1900. Издање штампарије Д. ДггмитријеииТга. Цијена 2 динара. Наши стари и мили знанци изненадише нас и пријатно обрадоваше лијепим, заједничким поклоном. А да докажемо колико тај дар цијенимо и од колике је, у ствари, вриједности, доста је само да напоменемо, да су у њему скупљени најискренији, најбујнији и најњежнији откуцаји младићких срца, и да су уз сваки такав откуцај њихове душе посестриме дале по један уздах пун туге, чежње или — наде... И од тога се скитила лијепа кита стихова, које сада пред собом гледамо под заједничким и символичким натписом Побј>атимства. Јер у ствари то и јесте побратимство тројице младих људи, трију пјесничких душа, или, још више: то је стапање трију душа у једну, која нам искрено и једнако говори испред сваког од њих тројице, јер су им и осјећаји једнаки, исти... г Па како год први од њих тројице пјева:

Кроз српски свијет, кроз свијет цио, Свакога брата поздрави мог,

би били кадри створити бајку да буде бајка, то су Милорад Митровић и Јосиф Маринковић. Нигринова, Петковићева и Гавриловић (који је себи поставио принцип да више не учи улоге) били су лијепи као у бајци. Леоа С. Јна/гехиоб.

Оцјене

Та сви смо синци једнога дома, Једнога дома — Србинства свог! Нек иста мисб грије нам груди, Кад иста боља таре нам врат, Поштена жеља у Српству милом Да смо сви сваком: кб брату брат!

{Жеља, стр. 9.)

Па носи им поздрав вјерни За рад среће, братског гледа, Крв нас веже а не дјели Вјера: Христа, Мухамеда.

(Лети пјесмо..., стр. 12.) Тако се и други са вилом разговара:

Ох, не плачи, вило! Утри горке сузе! Јер већ сунце мило и нама се рађа, Брат се с братом мири, престануће свађа, А Србин ће... и т. д. (Српска ђнлп, стр. 29.) Или раздрагано узвикује: Разбраћена браћа љубе се и грле, И у коло лако загрљена стижу, То је Српско коло — коло браће врле, Што срушени бедем свете слоге дижу. Са врлетних гора кличу српске виле, И уз гусле пјесме слободарке вију, Славе братства браће, једнокрвне миле, Једнокрве браће — вјеровања трију. (Пред освит, стр. 34.) Или, тужно гледајући у прошлост, уздише :