Zora

2

3 0 Р А

Стр. 9

га да се склони у колебу, док не прођб опасност. У том стиже и господин Милисав Јовановић казначеј који се обично у ово доба радо сам шетао палилулом и размишљавао о које чему. — Гиле Јовановић! Гиле Јовановић! продераше се деца баш кад је госп, Милисав казначеј био према башти. Чича-Јордане, је л' ту Гиле М. Јовановић ученик четвртог разреда основне школе ? Кад госп. Милисав чу име свога сина с потпуном титулом, он као мало застаде. — Што се збрасте, несрећници, грди их чича-Јордан. То ли ве је учитељ у чкољу научио?! И ви ли стеђаци?! Несрећници, анатематици! Срам да ве бидне! — Шта сте ви? запита их госп. Милисав. — Ми смо ђаци, одговори један издалека, скинув капу. — Несрећници сте ви какви ђаци! грди их чича-Јордан. — Па шта сте се скупили ту ? пита их оштро госп. Милисав. —- Спремамо се за пријамни испит, за гимназију! одговорише неколицина гологлави. — Лопови, господине, лопови, тужи се чича-Јордан; сваки дан се зберу па ми душу ваде! Како да је једна бакча у град! Лопови ниједни! — Нисмо ми лопови, чича-Јордане, протестује један! — Извините за тај израз! додаје други. •—- Лопов је унутра! вели трећи. — Зна се ко је лопов! гракнуше неколицина. — Ајд одма' кући да сте се вукли! вели госп. Милисав. Како је то! Ви'ш ти њих! Ајд, одма'! Кога чекате? Деца полазе полако па се осврћу и одуговлаче.

Кога чекате ? пита их госп. Милисав. — Чекамо Гила! рекоше неколицина што су измакли мало напред. — Којег Гила?.... Несретника к'о и сами што сте! вели госп. Милисав. — Гила Јовановића, из четвртог разреда. — Јесте, поправља га један из гомиле, Гила М. Јовановића... — Шта,... како... рече узнемирено госп. Милисав чувши чак и оно „М. и између имена и презимена. Зар он чак овде? А, да ћу ја већ њему!! Ааа, а где је он? — Ено га тамо!... Крао воће из ове башче... вели један. — Оће чича-Јордан да га води у апсу, додаде други. — Па ће да му намалају слику у Полицијском Гласнику, вели трећи. — Шта, шта! Замуца госп. Милисав и пребледе човек. — Не слушај ги, господине! Лажу чапкуни ниједни! брани га чичаЈордан. —■ Ама чича-Јордане, зар мој, мој син... — Аман, лажу те, господине, лажу; мене ми једу век а тебе те лажу! Гиле је добро дете, а они су лопови!... Никад га моје очи не видоше! Кротко дете! Хехе! Море, кам' да су сва деца како твој Гиле, па берићат версун! Бог да поможе, господине! Да су сва деца како твоје, — (да ти је живо и здраво и аир да видиш од њег!) — не би пудара требало; пудар не би леб у свет имао... доста би било једно страшило на десет бакче и бостана; једно страшило од стари дреји за чворци — тол'ко! — Јесте, јесте, деру се деца; лаже чича-Јордан, ту је Гиле! — Јаз'к, бре, чапкуни, што клеветите другара!... Нема, господине,