Zora

Стр. 10

3 О Р А

ич нема га, ете, твојега Гила! Они су лопови; они, господине, и лажу и краду и клевете! — 'Ма знам ја своје дете. — Зар Гиле мој?!... вели утешени отац. — Молим те, господине, зборење нема! Твој Гиле седи си сад дома и чети си књиге, да ти обелп образ у чкољу... А ово су лопови и несрећници. — Срам вас било, да клеветате тако свога невиног друIа. Клевета је најгаднији порок и у старијим, а камо ли у тим тако раним годинама! грди их госп. Милисав и продужава пут на једну а дечурлија дерући се једнако: „Гиле М. Јовановић" на другу страну. Ова у толико пре и брже очисте сокак, што се из далека зацрвенео Фес општинског пандура Пурка. Тако би спасен Гиле М. Јовановић, ученик четвртог разреда основне школе. НАСТАВИЋЕ СЕ.

Преко Фурке — Др. Т^уро Ј. Дпмовкћ епрестано се пењасмо. Веремо се као козе, високо смо као птице, а пуни Ј одушевљења, зноја и умора. Досегли смо већ висину кад је путнику неправо што Француз није измислио, а Нијемац усавршио какав муњовод, ког би он сада извадио из његових корица у горњем џепу, па га затакао за шешир као у низини код нас цвијет с леје у лукну од капута. Али и ако смо се толико успели — један врхунац у нашој близини је замотан облацима као да је на њему творница муња — пут нам се још увијек пење. Опружио се по стрмој падежи дугуљасте планине као бијела трака на смеђецрвенкастој хаљини скромне дјевојке; неколико бочина, преко којих он вијуга у

навет, подметнуле му се попут руку да га придрже, како не би спао у понор и дољу испод себе. На његову крају, у самом зренику, помаља се нека кућа као чардак на граници свијета, која се тамо руши у недогледне провале. То је хотел Поглед иа Фурку. Сјем њега и неколико крава — што изгледају као да су прилијепљене на планинској коси и пасу спуштајући се низ њу по мало као да клизе капи густе, црне течности низ стрмину с ону страну долине, — нема животу ни трага. Мјесто сликовитог прорашћа и тамно-свјеже боровине заузео снијег; мјесто птичијег пјевања звижди по огромном, препланулом камену вјетар. Стијење као да се испиње да високе висове уздигне још више и разабире се свуда; по њему тек судимо да има још у наоколо, и иза нашег видика, снијега, леда и пустоши, и да земља, и ако је овдје изгубила своју животворну снагу, није умрла, јер још бар дакће... Необичан је то вјетар. У ријетком зраку једва примјећујемо да се нешто креће. Чини се као да се тромо нише грана широке палме и спушта своје поцијепано лишће близу знојава чела, иначе ништа. Али га за то добро чујемо: хуји на све стране по пустоши и снијегу што се бјеласа по највишим вршинама, па тја и тамо иза врлети нешто фијуче и тутњи потмуло, али то је иза брда. Је ли и тамо дува вјетар, или пршти који од свудсушних алпинских слапова или капље снијег, што се топи с глечера, у дубину испод себе и нестаје га у том непознатом, замрзлом, другом свијету...? Сјем њега, што се размеће по зраку и обилази своје врхове као гробар повјерене му гробове, све је мирно и једнолико, силно, дивље и сурово. У једној ували до нас је велик комад залеђена снијега. По сриједи му се распознају свјетлије бразде, те изгледа као огроман, узоран слог на њиви од самог креча. Мало даље множина малих барица од снијега; чини се е је неко ударио о хридину груду, а она се распрштала у хиљаде комадића, па онда множина разрована камења зем-