Zora

Стр. 18

3 0 Р А

Бр. I.

тном месном боју који је црногорска историја једва забележила, он је видео један од најкрупнијих догађаја наше народне историје. У ослобођењу оног маленог краја црногорског који се око Ловћена скупио као оно неколико села око Авале, он је видео ослобођење целога Српства 1 . Такву је важност Шегош давао истрази потурица. То је његова политичка концепција догађаја. Затим нам ваља уочити како је Његош замишљао извршење догађаја. Извршење је, по њему, одговарало важности. Политичка концепција изазвала је код Његоша поетску концепцију догађаја. Кад је Његош овај незнатни бој замислио као велики историски догађај, он је и све оно што се на бој односило, замислио у размерама ширим но што их је овај у ствари имао. Он је од њега начинио један рат, један свети и неизбежни рат, који цела земља тражи, за којим цео народ вапије. Он је једну личну идеју владике Данила претворио у општу тежњу целог црногорског народа. Он је ону смелу операцију онаквог увиђавног политичара као што је био Данило, увећао у једнодушну националну манифестацију целе Црне Горе. Он је представио моменат истраге као моменат кад сви Срби осећају да им треба коначно поделити Косово с Турцима, кад 1 Г. И. Руварац, пишући своја Моп1епе^Г1па, навео је ове две и још неке од идућих реченица у том свом спису, и позивао се на њих при доказивању своје познате тезе, наиме, негирања истраге потурица као историског догађаја у времену Данилову. Поводом тога, сматрам за потребно изјавити да се, на тим местима као и у целој овој расправи, мене ни најмање не тиче права историска истина о догађајима. Могу сви догађаји о којима је у овој расправи реч, бити потпуно измишљени, моје расправљање неће тиме ништа изгубити. Ја пратим овде само Његошево схватање и познавање историје а не испитујем саму историју. Што се пак онога тиче што је Г. Руварац, у тону који он себи без устручавања допушта, претпоставио, и ако с резервом, да ја нисам знао за запис владике Данила који је Г. Решетар у свом уводу навео, мени је чудно како он није могао по целој мојој расправи познати да сам ја за тај запис несумњиво морао знати, и ако нисам сматрао за преко потребно цитирати га.

је крвца проврела из земље и кад је, ако је икад, дошао земан да се војује. Њему је изгледало да ће смањити важност догађају ако га остави само у владичиним рукама као што је то историја учинила. И зато је, најпре, изменио улогу владике Данила у догађају. По историји, владика је одлучан, енергичан, прегалац; Његош га је учинио нерешљивим, сањалом, човеком без инициативе. По историји, владика гони главаре на бој; Његош је представио да главари гоне владику. Он је главарима уступио улогу коју је историја Данилу дала, и показао да они чекају само на један миг Данилов па да запале устанак који толико желе. Он је и њима дао да разумеју потребу устанка и тиме представио потребу јачом и устанак већим. Најзад се Његош није ни само на том зауставио: ни главари нису све и сва, има маса народа сем њих, и та маса представља Црну Гору. И Његош је хтео да представи како и тај народ уделује, како и он жељно прихвата устанак и лепо разуме потребу његову; хтео да изведе како је устанак одиста оно што цела земља тражи. Таква је у Његоша поетска концепција догађаја, и ми ћемо ускоро имати прилике да је и примерима потврдимо. Даље нам треба уочити и један манир Његошеве поетике, једно средство којим се он чешће служио у својим делима. Он, наиме, воли алегорију, символ, чак алузију. Он често пута воли да фигуративно представи догађај о којем прича, да га у слици износи, да ма каквим епизодићем на њега укаже. И он ће често пута и причање прекинути само да би то или што слично томе могао учинити. Најпосле што нам треба уочити, то је једна особина Његошева писања. Његош често пута неће изрично да каже него нама остави да погађамо. Он, на пример, метне на листу лица сестру Батрићеву: ко је сад тај Батрић? Има свега један, и тај стоји поред ње у тренутку кад она оплакује свога брата; и сад, ко није читао народну песму о убиству Батрића Пе-