Zora

Стр. 22

3 О Р А

Бр. I.

одношаја сила — по познатој ријечи Ласаловој. Питање је само да ли критика губи нешто из вида признајући санкцију ту у свој опширности, жаром борбе натрпаној и увеличаној обилности њеној! Ми не ћемо да осуђујемо прошлост, ми хоћемо да је разумијемо, да је познамо онакву, каква је била, па да се из ње научимо нечему за „будућа покољења." И ту и тако, с том сврхом пред очима, можемо констатовати, да оно врење духова, оно избијање новога на свакој страни нашега живота, ако није, атоје света истина, уродило обећаним плодом, није за то, што је скретањем у једнострану борбу за језик и правопис, сконцентрисањем на ту једну тачку истрошило сву интензивност своју. 1 У борби за правопис оставило се све друго на милост и немилост вјетру, заборавила се вриједност народне пјесме, њен велики морални значај, философски Шегош потиснуо се у страну да направи мјеста Ђачком растанку и Путу. Неправедно би било видјети у цијелом Бранку само рат за Вуков правопис! То је чак и бесмислица, која се ипак несвјесно често брани и доказује у нас. Приличнпје јевидјети у Бранку извојевање права слободном осјећању, слободном казивању својих мисли, жеља и осјећаја, нити је његова млада крв могла све и сва рећи у Путу и укалупити се у оквире конвенцијоналног морала нашег у то доба зна се како је пожунска омладина дочекала његове пјесме! — него је хтјела да опјева страсти, борбе и наде, своје радости и јаде. Бранко је скроз и скроз субјективан, ма да већином говори у трећем лицу, али његова субјективност јесте субјективност дјетета, да се тако изразим, типска, поникла из оног неутегнутог ђач1 У новије врмјеме зна се да је и т> (дебело јер) имало политичког (а не само правописног) значаја те ће доћи вријеме кад ће се вицјети да је Бранко у Путу „онај змај, који тамани врапчиће, а аждају и не види", да се послужим мишљу Лазе Костића у сличној прилици! У борби против јаловости лако се изјалови — нарочито ако се нагиње том!

ког живота, гдје се личност не осјећа окована, везана, него се може сва да покаже, да се рашири, али и да не искочи из оквира, да се не уздигне над другима. Он са друговима једнако осјећа, једнако мисли, једно исто жели, једно исто воли и само умије да искаже то што осјећа, мисли, жели и воли за њих све, у име свију њих. Није случај што су први гласници и апостоли индивадуализма, субјективизма прихватили позив свој у младим годинама, а не у зрелом добу разума, али и филистарства — и Бајрон и Гете и Шилер. Бајрон, како каже Хетнер, стоји на плећима Бернеовим, пјесника болећива срца као наш Ђура; а Гете и Шилер и сами преживљују ту фазу незадовољних осјећаја. Али се на сву ту субјективност осјећаја срца слаже и диже субјективност мисли, мозга. И ја мислим, да је наша народна поезија дубока као море, узвишена етичком збиљом као Гетеова Ифигенија; и ја мислим да је Његош достојан философ и: да је Бранко у младићској несташности заносећи се винцем и секама истина ослободио поезију од утегнутости, али је уједно снажно врело народнога пјесништва пустио на пјесковиту ледину. Народна поезија престала је задахњивати пјеснике наше; субјективност срца, осјећаје, често инстинкта не одвећ људског и човјечанског преузела је владу. Садржина се покорила форми. Узаман критика наша види да се на народној пјесми ни један више пјесник наш не задржава, кад не разумије, да се у оном праниу ослобођена инди-вг1дуаљноспг, како је Бранко инаугурише, мора расгшинути, јер санкцијонише плиткоћу, дјетињаштво. Нека је поезија Бранкова сва из срца, кад је то срце мало, без дубине, тијесно! За кога Бранко познаје душу народну, тај не може разумјети Његоша, ни генијалне огледе Лазе Костића да драматише неке специфичне српске нар. пјесме! То не треба ни доказивати, и не вриједи доказивати онима који и у Врагољијама, Срећном пастиру и т. д. виде