Zora

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 21

јана темеља, без раскрчене чистине, на којој ваља зидати, јесу само наши. Код нас се само „сиједа прошлост с бујном младошћу срела", најзастарјелији погледи помијешали се с новим, лијепим, свјежим. Најбоља књижевна студија у нас јесте Св. Вуловића о Бранку Радичевићу, као што су и све друге критике и студије његове у опште боље, с више духовитих и значајних тачака које побуђују на размишљање, него све потоње збирке есеја критичких. и естетичких. Па и он се дрЖи свугдје и свагдје признате и јавниммишљењем утврђене вриједности у оцјени сваког пјесника, не износи никакву дубљу, обимнију основицу критицизму свом, него се задовољава да све лијепо каже, да допуни, испуни празнине и несклапине, ајаз онај, који у нас још једнако раставља пјесника од човјека, он није ни мислио затрпати. Сам начин његова писања — биографија, на коју се онда наставља као нека врста коментара, пријеглед рада води оном опште признатом у нас мишљењу да су пјесници наши неки индивидуалитети, да је све што су написали вриједно тумача и прибиљешке, а не да се из њихових дјела издвоји оно језгро, што се према даном критерију — а критерија нема безброј као пјесама! — мора издвојити. Критичар нам на широко и на дугачко распреда о језику Бранкову, броји по реду колико је именица и замјеница и т. д. у његовим пјесмама, а о раду Бранкову и о вриједности његовој ми знамо колико нам је сам Бранко казао. Поред свих узгредних духовитих мисли, појединачких расвјетљаја неких ствари ми на крају крајева не знамо је ли Ђуру и Змаја нешто друго везивало за Бранка или само језик и то што су они по времену млађи од Бранка. Може бити да Ђуру без Бранка не можемо замислити, али зар можемо замислити Бранка без онога врења у књижевности нашој прије њега и око њега? За што Сарајлија, за што мислилачки геније Његошев није повео књижевност новим путањама? Што је оно специјално

Бранково, што је објавило нов перијод пјесништву нашем? Да на ово питање одговоримо, ваља прије свега знати око чега се борба водила. Обично се читав пријелом у књижевности нашој од Вукове појаве замишља као рат за српски језик и правопис против оног вјештачки створеног богаља славјаносербске надрикњижевности. Узгред се у двије три ријечи, или двије три реченице спомене и побједа народнога духа, правца народне поезије над неприродном, стихотворничком, „одаџијском" смјесом поезије и калупа за прављење стихова. То су врло растегљиве преставе. Ми не знамо колико је дух народни однио побједе Гетовом појавом, знамо да се „Вук њемачке литературе" јавља послије перијода великих класика. Како да се сложе и под један литерарни закон подведу те двије супротности? Даље, ми знамо с колико се полета у мађарској књижевности радило на обнови и проширењу језика. Хтјело се нешто да каже, за што дотада није било израза. Људе је нешто гонило, мисли се ројиле у глави али без облика, без одређене боје. Није ли можда и код нас хтјело нешто да каже, није ли било узаврелих мисли, које су хтјеле израза? И зар је пријелому почетак баш у Вуку? Зар је побједу однио баш Бранко ? Морало је бити нечега иза маске те, иза кулиса, иза та два имена. Доситеј већ јасно види и зна шта хоће. Стефан Стефановић пише драму из српске историјске прошлости; имамо Мушицкога, Сарајлију, Његоша прије Бранка. Ту се нешто кува и ври. Како смо политички и економски стајали у то вријеме, не знамо, па није ласно ни одредити прави повод врењу том. Фразе као француска револуција, нацијонална мисао и укус њен у почетку овог вијека много не казују али тек воде на прави пут. И кад данас говоримо о новој епоси наше књижевности, коју зачињу Вук и Бранко, озбиљна критика, а нијесмо без ње, види у њима санкцију нечега спремног и створеног прије • њих, санкцију заистинских