Zora

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 67

Пушкин је био први руски пјесникумјетник. Умјетност, узимајући ту ријеч у оном опширном смислу, који у њену област уноси и поезију — умјетност, као васпроизвођење, оваплоћење идеала, што леже у основима народнога живота и одређује његову духовну и наравствену физион-омију, — јесте једно од корјенитих својстава човјекових. Већ предосјећана и указана у самој природи, умјетност вјештина — јавља се, истина, и као подражавање, али већ одухотворено, у најранијој епохи народнога живота, као нешто одликујуће - човјечанско. Дивљак каменитога периода, чим је, на удешеном окрњку кости, крајем од кремена нацртао медвеђу или коњску главу, већ је престао бити дивљаком, животињом. Но тек тада, кад народ творачком снагом својих изабраника до свјесно-пуног, оригиналног изражења своје умјетности, своје појезије — он управо тим објављује своје коначно право на своје сопствено мјесто у историји; он добија духовно обличје и свој глас он ступа у братство с другим народима, који га сада већ признају. Јер не зове се Грчка узалуд домовином Омировом, Германија — Гетеовом, Енглеска —Шекспировом. Ми не мислимо одрицати важности других пројављења (манифестација) народнога живота — у сфери религиозној, државној и др.; но ону особеност, на коју смо малочас указивали — даје народу његова. умјетност, његова појезија. И тому се није чудити: умјетност је једнога народа — његова жива, лична душа, његова мисао, његов језик у вишем значењу ријечи; дошавши до свог потпуног израза, она постаје својином свега човјечанства још у већој мјери и од науке, баш с тога, што је она — звучећа, човјечанска, мислећа душа и уз то душа неумирућа, јер је кадра преживјети физичко суштаствовање свога тијела, свога народа. Шта нам је остало од Грчке? Њена душа нам је остала! Религиозне форме, а за њима научне, такођер преживљују народе, у којима су се пројавиле, али их преживљују на

основу онога, што је у њима вјечно, опште; поезија, умјетност —• на основу онога, што је у њима лично, живо. Пушкин је, понављамо, био наш први пјесник-умјетник. У пјеснику, као у пуном изразиоцу народне суштине, слијевају се два основна њена начела: начело пријемчнчзости и начело самодјелатности , женско и мушко начело, — усудили бисмо се ми додати. У нас Руса, који смо доцније од других ступили у круг европске породице,. оба та начела добијају нарочиту боју; наша је пријемчивост двојака: и према сопственом животу, и према животу других западних народа са свим његовим богаствима — и који пут горким за нас плодовима: а самодјелатност наша добија такођер некакву особену, неравномјерну, наглу, но за то који пут генијалну снагу: она мора да се бори и са туђом компликацијом, и са својим рођеним противурјечностима. Сјетимо се, поштована господо, Петра Великог, чија је природа некуд сродна природи самога Пушкина. Таније узалуд овај пошљедњи гајио према ономе нарочито чуство љубавнога благоговјења! Та двојака пријемчивост, о којој смо овога часа говорили, значајно је избила на видјело у животу нашега пјесника: на првоме мјесту, рођење у старо-племићкој кући, затим страначко васпитање у лицеју, утицај тадашњег друштва, проникнутога са стране донесеним принципима: Волтер, Бајрон и велика народна војна 12-те године; а затим — удаљење у дубљину Русије, понирање у народни живот, у народни говор, и знаменита старицададиља са њеним епским причама. — Што се тиче самодјелатности, она се код Пушкина рано пробудила, и, брзо изгубив свој тражећи, неодређени карактер, обратила се у слободно стварање. Њему није било ни осамнаест година, кад је Баћушков, прочитавши његову елегију: „Разређује се греда облака", кликнуо: „Злодћи! Како је тај почео писати!" Баћушков је право рекао : тако још нико у Русији није писао. Може бити, узвикнувши: — „Злодћи!"