Zora

10«

Бр. 11

3 О Р А

Стр. 71

као хладан анахронизам. Из бјеломраморнога храма, гдје се пјесник јављао као жртвени свештеник, гдје је, истина, горио огањ .. . али на олтару — и сажизао . . . само тамњан, — људи пођоше на шумна тржишта, гдје је управо нужна метла .... и метла се нађе. Пјесник-одјек, како га назва сам Пушкин, пјесник централан, који сам себи тежаше, позитиван, као оно живот у миру, — би смијењен пјесником - гласником, центробјежним, који тежаше ка другима, који одрицаше 1 као оно живот у кретању. Најглавнији, првоначелни тумач Пушкинов, Бјељински, би смијењен другим судијама, који мало цијењаху поезију. Ја споменух име Бјељинскога — па премда се данас, поред похвале Пушкину, ничија друга похвала не смије разлијегати — но ви ћете ми зар дозволити да саосјећајном ријечи одам пошту спомену тога ванредног човјека, кад вам саопштим, да му је судба донијела да умре баш на дан 26 маја, на дан рођења пјесника, који за њ бјеше највећа манифестација рускога генија! — Враћам се развијању своје мисли. Одмах за брзо прекинутим гласом Љермонтовљевим, кад је већ Гогољ постао „владаоцем људских мисли", зазвуча глас пјесника „освете и печали"'-, а за овим дођоше други — и поведоше за собом прирашћујућа покољења. Умјетност, која извојева творевинама Пушкиновим право грађанства и несумњивост њихове битности; језик, који је он створио — стаде служити другим начелима, која друштвеном устројству бјеху исто тако неопходна. У том мијењању многи видјеше, а виде и данас — назадовање; но ја дозвољавам себи овдје примјетити да назадује само оно, што је мртво, неорганичко. Што је пак живо, оно се мијења — растењем. А Русија расте, не пада. А да је тако развијање — као и свако растење— неизбјежно скопчано са болијестима, мучним кризама, са најгорим, на први поглед безизлазним противусловљи-

1 Љермонтов. — Прев.

2 Некрасов ? — Претз.

ма — није, чини ми се, потребно доказивати; томе нас учи не само историја општа, но чак историја сваке одјелите личности. Сама нам наука говори о неопходним болијестима. Но збуњивати се тим, плакати за пређашњим, ипак само прелазним спокојством, трудити се да се повратимо к њему — и враћати к њему друге, па ма и насилно — могу само преживјели или кратковидни људи. У епохама народног живота, које носе назив пријелазних, — ствар Је мислећег човјека, правог грађанина своје отаџбине, ићи напријед, не осврћући се на тешкоћу, а често и на каљавост пута, но ићи, ни на тренутак из вида не губећи оних основних идеала, на којима је постројен сав живот и животна садржина друштва, чији је он члан. И прије десет, прије петнаест година празник, који нас је све амо привукао, био би поздрављен као акт справедљивости, као данак благодарности; но не би, може бити, било онога чуства једнодушности, које прониче све нас, без разлике сталежа, занимања и година. Ја сам већ упозорио на тај радостан факат, да се омладина враћа читању, изучавању Пушкина; но не смијемо заборавити, да је пред нашим очима прошло неколико покољења, за која је само име Пушкина било ништа друго, до само име, у броју других имена, намијењених забораву. Него н»емојмо сувише кривити та покољења: ми смо се трудили, да у кратко представимо зашто је тај заборав био неизбјежан. Али ми не можемо да се у исти мах и не радујемо томе враћању ка поезији. Радујемо се навлаш с тога, што јој се наши младићи враћају не као људи покајници, који, разочарани у својим надама, заморени сопственим погрјешкама, траже пристаништа и умирења у ономе, чему су једном окренули леђа. Ми у том враћању радије видимо симптом ма и дјелимичног њиховог задовољења — видимо доказ, да се макар и неке од оних сврха, због којих се сматрало не само као дозвољено, но и обвезно жртвовати све што