Zora

Стр. 74

3 О Р А

Бр. II

гом унутрашњих и спољашњих доживљаја, које је стекао међу оваквим људима. „Човјек се већ мора родити у културној сфери," вели пјесник, „па да не жели побјећи ма куд из сфере ове тешке конвенцијоналности, малених отровних лажи које је обичај санкционисао, из сфере болесног самољубља, у кратко, из сфере непоштења и варања, која квари осјећај и разум и у опће узевши неправо се културом назива". Као пјесник, приповједач и тумач враћа се Горки својој прошлости. Он приповиједа само своје доживљаје. То видимо по колориту, у коме су његове приповијетке написане, по неисцрпној множини конкретних лица и слика, по јаком осјећају који разгријева све што он пише. Али истинитост, која заноси познаваоца пјесникове домовине, с обзиром на цјелокупни резултат његова рада, није његова потпуна језгра. Међу слике и лица пуна живота мијешају се мисли и жеље самог пјесника, које дају свакој појединости као и цјелокупности његових умотвора неко врло субјективно, индивидуално обиљежје. Већ при првом читању дјела Горкога упада у очи — на врсти описиваног стања или описиване личности, на каснијем расположењу или надобивеном утиску, — нераздјељива јединствена сродност стварног објекта и моћне индивидуалности самог пјесника. Појединост се сплеће невидљивим концима с цјелокупношћу, према индивидуалном осјећању и индивидуалним жељама уздиже се трајна моћ елементарних снага, овој се опет насупрот ставља моћни нагон срца које тежи за новом вриједности. Све извире из пјесникове јасно изражене индивидуалности и све струји њој натраг. Из тога потиче његов реализам, који ипак није реализам у правоме смислу, из тога извиру његови вазда жедни, поносни, пркосни, слободни карактери, који вјечито презиру и мрзе и који уз пркос реалних црта што су на њима не чине увијек утисак живих лица. Хоћемо ли овај пјеснички рад, који, скроз индивидуалан, не стоји ни под којим туђим утјецајем, означити

кратким изразом, можемо га назвати руском новом романтиком. Јунаци Горкога потјечу из наЈнижих друштвених слојева. На пола злочинци на пола пропали пролетарци, расијани су по свој Русији. Етнографски се не могу одредити. Они долазе из свих могућих елемената руског становништва. Већином су из разних узрока окренули леђасвоЈ - ој прошлости, да би бурним валовима живота своју лађицу повјерили. Противно од својих историјских претходника — „вољнице", дружина на пола хајдучки на пола војнички уређених, које су се подигле под притиском невољништва и у неку руку изгледају као самоуправна тијела у истој држави, показују јунаци Горкога чисто индивидуалистичне црте, ма да су стајали под истим социјално -психичним знаком. Од тога је зависна чудна душа ових јунака, и њезино тумачење бпла је главна ствар цјелокупног досадањег рада Горкога. Стварно изгледа његов скитница „божјак" као оличен немир. Жеља за потпуном слободом чини га јунаком. Све од себе одбацити, све презрети што веже човјека небројним везама — то је природа „божјакова". Горки ослушкује жељно и најтишу изјаву ових типова и оваплоћује их у живим лицима. У лијепо састављеној поворци ступају пред нас сви ови јуначки „челкаши", који насилнички угушују сваки покрет пријашњих мирних чувстава, којп стварају себи свијет из опасних потхвата и страсно бурних осјећаја, који пију и лумпују, тврдоглаво поричу све силе ово земље и сматрају се неким вишим свијетом; меланхолични Кононалогт, који не могући ријешити законетке свога бића сматрају сами себе као опасне елементе живота, захтијевају строге законе против себе, путују у туђину и умиру гдјегод у затвору или на цести или у каквој кужној крчми као скитнице и беспосличари; плахи и ватрени Орлови (у приповијеци: Муо1с и океиа Орлов), који тужећи се на „јаме у животу" лете од једне намисли другој, по свијету тумарају без одмора,