Zora

11

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 77

једнака". Оба без воље, без снаге, без темперамента. Оба хоће власт, један не смије да је узме, други да је сву приграби. Па и кад их други гони на то, они се једва рјешавају; Саул се боји да не изгуби. лијепу Ресфу и стотине њених друга, а Давиду смета неко сентиментално лукавство, сакривено у борби тобожњих захвалности и дужности. Докле се не завргне права борба ова два властољупца, докле се не дође до краја ми додирујемо пуно ствари (оргија с иночицама, појава сени Самуилове, костурница свећеника, згариште читава рада, убијство, самоубијство, и т. д.) А ово би и за Шекспира било много. Шта је хтио г. Драгутин, Ј. Илијћ са Саулом тешко је рећи. Остајенамада нагађамо. Или борбу између свјетовне и духовне власти? Или борбу два човјека из онога доба када је песница вриједила више од мудрости и храбрости, борбу која и данас траје, и која ће увијек трајати, између старости и младости, између малаксалости у зачетку и нове, бујне снаге. Или покварена владара који због својега неваљалства мора да пропадне, да буде кажњен од онога народа, кога је кињио. Ова пошљедња хипотеза као да је највјероватнија јер у нас сада кипти од нарочитих тенденциозних позоришних комада. Ако је то писац хтио, онда се то друкчије чини. Чимјењегова намјера да представи једнога владара неваљалца, онда његова замисао треба сама да дјела, да ствара тога распусника. Да он такав буде, неваљалство треба да се свуда расипа, да зло дјело свуда заболи, свуда засијече, свуда повриједи. Сјећате ли се Ричарда III? Тај се није ничега устезао. Тај је ишао одмах и право својој мети, играо уа Бапдие. Кад се не би могло наћи из старога доба пуно рђавих људи, који би се могли узети за модел Саулу, ми мислимо да би дужност драмскога писца била да измисли зла и рђава дјела. Али и то није потребно писцу, доста је да се окрене и захвати, зла је тако много и око нас. Па, кад то учини, онда треба тај исти Саул да што дубље

гази у зло, да грца у неваљалству. И то нагло са неком врстом френезије, која код таквих људи мора да је природна. Њега може и други на зло гонити, али тај мора само да подражава, да ојачава, увећава оно бјеснило неваљалства. Тако да можемо, када тај рђав човјек пропадне, мирно рећи: не треба га жалити, баш је био то неваљалац. Овакав, какав је представљен у Саулу, он персонифицира једну мекушну кукавицу, за коју свако нема чак ни презирања. Саул није смио бити такав још и за то што је он антитеза Давиду. Усвојивши горњу хипотезу, нама је требало изнијети борбу неваљалаи поштена, борбу добра и зла. ТПто ће више Давид, односно народ, — јер је Давид његова персонификција, — страдати, то ће наше симпатије расти, све ћемо се више интересовати за њетову ствар, а од Саула се одбијати. Што је Саул грђи то је Давид бољи, племенитији. — Али, ни Давид није боље представљен. Његова доброта и племенитост сумњиви су. Требало је јаче, пластичније представити те црте. Требало је напр. да пророк Самуило нареди Давиду да уништи Саула, па да овај то не учини; да Давид воли Михалу, своју жену, више него себе и народ свој, падаје изгуби; требало је... требало би писати новога Саула, кад бисмо стали ређати све шта је ваљало чинити. Ако је писац желио представити борбу пророка и царева о превласт у народу израиљскоме, онда Самуило и Саул немају једнак дио у борби. Саул, са својим доглавником Доиком Идумејцем, има све и свуда је на сцени, а пророка Самуила само помињу или он опомиње и проклиње. Његов утицај се осјећа тек послије смрти, када се појављује Саулу. (Како је то старо већ, ти духови!) Мјесто тога врло јевтинога средства, требало је изнијети ону кризу која је захватила сву земљу јеврејску. Народ хоће јединство, тежи империјализму како се то данас каже, а пророци, онај мудри консервативни елеменат, хоће да одржи свој утјецај, подјелу на племена, јединство само у рату; хоће да