Zora

Огр. 94

3 0 Р А

Бр. III. и IV.

Жена притисну дугме, а жандар оде. На глас звона изиђе вратар. — Шта хоћете? упита жену сурово. —- Имам брата болесног, ту је у болници, па хоћу да га видим, одговори жена улазећи и не чекајући шта ће даље рећи вратар. — Хеј, стан'те мало, не иде то тако. Посете код болесника дозвољене су само по подне од 3—4 сахата. Жена се осврте, погледа вратара блесаво и врати се на улицу. То је била Маришка. — Ишла је по граду не знајући куда иде. Већ је други дан како ништа није јела; али је Михаља видила и то јој је било довољно. Казао јој је, да је од надзорника затвора чуо, да ће бити осуђен на три године затвора, па јој је саветовао да иде у болницу код Пала и моли га да одустане од тужбе, да му опрости, јер би Пал може бити и горе с њиме поступио да је он његову жену увредио! — Ако те осуде и ја ћу с тобом, рече му Маришка при растанку. На црквеном торњу избпјало је три сахата кад је Маришка опет притиснула оно дугме на зиду до уласка у болницу. Онај исти вратар изиђе и рече јој да иде за њиме. Уведе је у једну собу у којој беху некакве за Марушку чудновате столице, ниске и високе, округле и на дуж, па некакви колути по њима а седишта им нодупрта гвожђем као оно кров на спахиским каруцама; на столовима пуно којекаквих стакала, а ни једно не личи на боце или чаше, једно јој се учини као Михаљева лула; у стакленим орманима висе некакви шиљци и криве маказе, па штрцаљке као оно у спахијској кујни за „шприцкроФне", а за оне друге ствари није ни могла наћи на шта личе.

Све је то тако грунуло Маришку при уласку, да се са страхом обзирала по соби пре него што је одговорила оном господину с наочарима, у белој кацељи, да је дошла обићи брата, Папаја Пала, што лежи ту у болници. Око му је једно избијено, додаде Маришка па притисну груди руком и одахну, као да је хтеде нешто угушити. Господин погледа у једну књигу, притисну дугмена столу и рече улазећем болничару: Водите је у оделење три, соба пет, постеља девет! Идући ходником Маришка је два пута застала да одахне. Једном руком притисне груди, а другом чело, па онда похита за болничаром као да ће јој он умаћи. И кад уђе у собу број 5, њој се развукоше уста осмејком, погледа у небо, прекрсти се и одлучно приђе Паловој постељи. На поздрав Пал јој одговори: Због тебе је Михаљ направио мене богаљем! — Опрости му, Пал, опрости, молим те! — чисто насртајући мољаше Маришка. Они други болесници у соби стадоше дизати главе из својих постеља. Болничар оде да зовне лекарског помоћника, јер је приметио да је Пал јако узнемирен, а и уплашио се од Маришкиног изгледа. — Кад оздравим, па и ја њему избијем једно око, опростићу му, беше решење Палово. — Али Михаља ће осудити на три године затвора, а то је за мене убиство! наваљиваше Маришка. — Жалићу се вишем суду и тражићу још строжију казну, заврши Пал и окрете главу од ње. У томе се чуше кораци по ходнику. Маришка брзо пређе на другу страну постеље, тражећи лице Палово, и оштро му рече: Пал, опрости му!