Zora

Стр. 96

3 0 Р А

Бр. III. и IV.

Једном се нашли у позоришту. Она је седела а он — стајао. (Па ипак он скоро никад није имао дувана а она увек ружу на прсима.) Он је гледао у њу а она је гледала на позорницу. А баш као и да није гледала на позорницу. Само је гужвала плакат и црвенила. На позорници као и да не мисле на њега и њу. И завеса напослетку •— паде. И би им неправо. — Кад брже? — помисли она и ако јој је сусетка већ у велико зевала а комад био у пуних пет чинова. Он је уздахнуо. % * * Признао јој је да је воли. Она је трептала очима и мењала боју у лицу. И она је њему признала да... Управо она није признала него је црвенила и младеж јој играо над усном... Само је узела цвет са прсију и дала му... У толико је признала... После су говорили о звездама, о јагодама у шећеру и о једном писару како је особито сретан у браку... А није он баш тако био врло сретан у браку... (Лукаво ли мора да се смешка онај Амор у излогу!) Кад сунце почне да седа и јавни бележник да иде на пиво а госпођа началниковица на прозору да дочекује удварачке поздраве — њих двоје би полугласно шаптали. 0 свему би, само не о својој љубави шаптали, а зато ипак једино о својој љубави мислили. Нису то разговори били. То је цвркутање. Као канарин у кавезу и канаринка цвркутали су. А то је тако слатко! То је угодно голицање осећаја, симпатије, љубави, шта ли је— Тек је врло некако пријатно. Купи на пример бонбона... Кусних, мирисавих бонбона, пајевара... Она зине... (Ала је имала зубе!)... Лепо, као тиче зине... А он — пре-

вари. Она се онда срди... А не срди се. Он се смешка па опет јој принесе... Оназине... И — његов прст закачи се у њеним зубићима. (Ох, како је то лепо кад се тако нечији прст закачи у женским зубићима!) Ил бајаги он њу случајно сретне тако у шетњи. Па онда се шетају, шале, он прави лакрдије, а она се смеје И он се смеје. А није ништа смешно. Тако.... Једном у мало што не седоше у чамац на Дунаву. Она се сети да се то не би добро схватило. То јест она се сети да би се то сасвим добро схватило. А он се опет сети да не уме веслати. — А да се ја удавим? — Како удавиш? — пита она изненађено." — Тако, каже, — изврнем се па се удавим... — Немој, — прекиде га она нешто потреснијим гласом, — немој, не ва;ва се тако шалити. А њему мило. Чисто би да скочи у воду па, — само тако да је поплаши, — да опет искочи. ■— Хм, — учини он, — а ти би плакала? Њена њежна ручица приклопи му уста. Њега жмарци прођоше. — Е, баш ћу се женити, — помисли он, код куће, и учини му се као да му још она њена топла рука стоји на уснама. * * * Он би њој цртао монограме за рупце. Она би њему шила поше од свиле. Он би њој читао романе и записивао туђе стихове у Сиоменицу, а она би њему плела кесице за новце и кадшто цигарете му савијала. А како је он њој лепе романе читао! Пуне љубави и уздисаја! И како су њене цигарете дивне биле! Пуне сласти и мириса!