Zora

Бр. Ш. и IV.

3 0 Р А

Стр. 101

Она му нежно прислони главу на груди и напрћи уснице на пољубац. Он зажмири очима и усна му задрхта на осмејак . . . — Волиш ли ме ? — пита га она. — Волим, — каже он и пољуби је. А тамо из буџака као да хладно лице стринино шапташе: — Свеједно, ал циФре су — циФре. Мостар

Посдоо — Свет. 'Јчоровић илан Драганић, ученик „више школе" доцкан се пробудио из дубокога сна. Лијено, и као бесвјесно, погледа око себе, а затим два три пута зијевну и протегну се. — Лијеп дан, — рече, пошто кроз пенџер погледа на поље, — згодно да се прошетам и да разбијем мамурлук. Подбухло лице и два молра прстена испод очију, одавали су, да је одиста махмуран, а непрестано зијевање и протезање, да се није довољно наспавао. — Красно смо се провели, — рече, пребирајући у памети све ситнице са ноћашњега пировања у механи. — Био сам као у рају! . . . И вина и цура доста, па да и паметан помахнита!... Па и опет зијевну и извали се на кревет. — Попио сам два литра вина, а за тринкелше потрошио два Форинта и данас сам без паре... А лијеп дан... Затим, не дижући се, лијено дохвати цигар, са омањега стола покрај кревета, и припали га. —- Видим, да ћу опет морати што шта заложити чифутину, — настави, одбијајући димове. —- Кад сам заложио старе хаљине и неке школске књиге, нек оде и још што... А

и не треба ми много књига!... школу ћу и тако оставити ... Не учи ми се . . . Куцање на врата прекиде му разговор. — Напријед! — викну он и не макнувши се. Врата се отворише. А у собу уђе прл^аво и слинаво дериште, са избуљеним очима и разбарушеном косом. — Дошло ти писмо, — рече као плачући. — Оклен? — Не знам . . . И дериште остави писмо, па изађе. Милан погледа натпис, намргоди се мало и незадовољно окрену главу. — Их, од сестре! Па га остави поред кревета. — Чигаћу кашње... Сад не могу... Затим утрну цигар, поново склопи очи и као да заспа. Кад се поново пренуо и устао, погледа на писмо. ■— Дај да видим и њезину мудрост! — промумла. — Само ако не буде дуго шандрцала. И отвори писмо. Али чим повуче и хтједе да чита, пред ноге му испаде петица. Он крикну и дохвати је. Крикну и по други пут, па поче поскакивати и љубити петицу. — Е за толико вриједи да се писмо прочита! — кликну. Па сједе и поче очима прелијетати прско 'оних крупних и искривуданих редака, писаних, свакако, невјештом руком. Сестра је писала: Драги брато! И желим ти од Бога, да те ово моје писмо затече у здрављу и потпуном задовољству. И ако желиш чути за наше здравље ми смо добро . . . Мајка је само била слаба и мислили смо, да неће остати жива, ама нас је Бог обрадовао и поклонио јој здравље... И она је мислила, 14