Zora

Стр. 124

3 0 Р А

Бр. III. и IV.

Он би мпак пристао с владиком да убија потурчењаке. Нека н. пр. убије оца девојчина. То би био извор једној врло лепој драми, драми љубави и дужности, сценама Корнељева даха, онаквпм као што су у Сиду. У свему овом што изнесмо, Нзегош је могао наћи грађе за драму, од свега тога могао развити пуну драмску радњу. Приметите још да смо се ми, дајући ове комбинације, држали само оних података које нам је сам Његош пружио, а колико би их се још могло наћи да их човек сам измишља! Свеједно. И ово је, држим, доста да се види какав би Вијенац имао од прилике да изгледа па да на драму личи, на драму у пуном смислу речи. Међутим, Вијенац, у овом погледу, врло је далеко од тога да на драму личи. Његош, не само што није драмску радњу дао него и (намерно или не, зато што није хтео или што није умео) све отклонио што је њу могло произвести. Ове исте мотиве које смо ми себи допустили да развијемо до важности једне драмске интриге. Његош је оставио без икаквих последица по радњу дела. Ропство владичино, на пример, сасвим је избацио из СФере оних догађаја који на истрагу утичу, и претпоставио да је оно било на читаву годину дана раније од прве појаве у Вијенцу. „Час проклињем лањски по сто путах у који ме Турци не смакоше", каже владика сам за. то ропство. 1 ) АФеру Мартиновића и Руже Касанове није чак ни призором представио него само у једно причање унео; и после, оставио и то без дејства по радњу. Ни један од Алића не чини тога ради никаква квара Мартиновићима, нити прстом макне да освети брата. И не сећа се тога, него оставља само АџиАли-Медовићу кадији да се једанпут тога опомене. 2 ) Мотив о смрти Батрићевој Ње! ) Вијенац, ст. 86 и 87. 2 ) „Него хајте, од земље главари, „Међу еобом да начин видимо „И смиримо двије породице... „Па Бајице и браство Алиће" (ст. 723-724). Бајице су Мартиновићи.

гош је такође оставио бесплодним: нити се браћа свете, нити ђед Бајко речи о томе каже, као да Батрићу нико од ових није никакав род. Тако и мотив о Мандушићевој љубави. Све те мотиве одмах је упустио, и ако је био тако близу да их лепо разради. Његош изради ствар донекле, некад је дотера и до праве драмске сит\'ације (појава сестре Батрићеве), али пусти да пропадне без цељи и без утицаја. Да грађу за драму, али је одмах забаци. И није са.мо то што забаци. Он и оне елементарније ствари без којих се не може пзвести једна радња, драматична или недраматична, он и њих остави неупотребљене. Ни оне основне моторе који крећу људску душу (љубав, крвно сродство, и др.) а на којима сваки песник заснива и гради интригу, он не пусти у акцију. Залуду су Алићи браћа ономе Мују; залуду кнез Бајко ђед покајници; залуду Касан муж Ружин; залуду Мандушић заљубљен у Милоњићаснаху: нити се, код Његоша, брат залаже за брата, нити дед за унуку, нити муж за жену, нити момак за „злато своје." Све оно на чем ваља да почива интрига, Његош је изоставио просто. Целу ону машину, сложену, јаку, гломазну, којом песници крећу све пружине у својим драмама, Његош је гурнуо у један ћошак да стоји прашњава и зарђана. И онда се, наравно, десило тодаГорски Вијенац остане без драмске радње и (ја сам рекао горе да се ми, овим говором о драми, нећемо удалити од предмега који смо, одмах у почетку, овој гла»и наменили) уопште без икакве праве радње. Зато је у осталом (нек нам се допусти да још нешто додамо уз овај говор о драми) Његош у неколико и кажњен. Има више од педесет година како је В иј ен ац написан и ипак, ни на једној позорници, није био представљан. Кад год се на његово представљање помишљало, увек се одмах и одустајало чим су се људи сетили како му је радња недраматична. Критика се чак одсудно противи овом представљању. „По себи се разумије, вели Г. Решетар,