Zora

Бр. Ш. и IV.

3 О Р А

Стр. 131

земљи, а они пак, који откривају њихово лицемјерство, гоњени су због тога. И у томе, нека Вам је Бог у помоћи! Потпуно се слажем с Вама у свему оном што сте у писму изложили, и то ме је писмо окријепило. Ипак хоћу да Вам дам један савјет. Кад откривате лажи, не губите из вида љубав према Вашем залуталом брату, и боље би било да полазите од разума и милосрђа и да се њих радије држите, него ли ставова јеванђелских. Јеванђеље је дјело људско, оно није непогрјешно. Њега, а нарочито откриће Јованово, може сваки тумачити како хоће. А разум нам долази непосредно од Бога, за све подједнако, како за Татаре тако и за Кинезе, тако и за све народе. Ми не можемо а да не вјерујемо том учењу нашег разума; не вјерују само они који неће да познају истину. Овом писму прилажем неколико чланчића о вјери, како је и ја разумијем. Два су моја: Запоииједи Христове и Како треба читати Јеианђеље\ други нису моји, али се слажем потпуно с њима. Ваш брат који Вас воли Лав Толстој. * Из ових се писама, у главном, види да је суштина Толстојеве религије, његових погледа на свој личан и друштвени морал, на право и односе друштвене, у Јеванђељу. То су готово исти погледи који су и у Лаптева, а тако исто и у великој маси вјерских секташа и самоука. Ево како су тачно и савјесно те мисли узете из писма Андреје Лаптева и унесене у Васкрсеније. Када је наступило оно тегобно смештање на дереглији, Нехљудову су се, у његовој узаврелој машти истицале двије интензивне слике: тужна слика како јетко умире Криљцов и нацрт новога правца којим је Каћуша пошла у љубави са Симонсоном; оба утиска и врло тешка и врло мучна. А баш тада забруја водом и потресе ваздух металан звук звона са цркве. Сви поскидаше капе и почеше се

крстити, само неки старац нити скиде капе, нити се прекрсти. Зар у томе старцу није лако познати Андреју Лаптева. „На њему бјеше гуњац са закрпама и сукнене чакшире; обувен је у изгажену и подерану обућу. На леђима је имао просјачку торбу, а на глави неку високу, са свим поабану кожну-капу. „— А ти, чича, ти се не молиш Богу? Упита га Нехљудовљев кочијаш, пошто се је покрио. Као да ниси крштен?„— Молити се? Коме да се молим? рече чича одсудним, свађалачким гласом, ударајући на ријечи. „— Какво је то питање? Па сваки зна да се треба молити Богу, рече кочијаш подругљиво. „— Богу? Па дед' ми реци, гдје је он? „— Гдје је? Којешта! Па, на небу. „— А, јеси ли ти ишао тамо, да га видиш ? „— Ишао тамо да га видим? Нисам ишао али сваки зна да се треба молити Богу. „Старац му на то одговори овим стихом Светога Јована: „— Нико никада и нигдје није видио Бога. Само је син његов једини, који је у лону очеву, учинио да га људи познаду." „И даље истим одлучним тоном: „ТПто се тиче вјере, ја је немам; ја не вјерујем ни у кога, ни у кога до само у себе самога.. . Због тога и има толико вјера, што људи вјерују другима, а не себи самима. И ја сам тако исто другима вјеровао, па сам лутао као по густој шуми, и тако сам био залутао, да се нисам надао да ћу на прави пут наићи . . . Вјера има много, а само је дух један. Он је исти и у теби, и у мени, и у свима нама. А био би само један дух, кад би сваки човјек вјеровао у онај дух, што је у њему. Кад би сви људи били исти, био би само „један" човјек. Кад га је Нехљудов питао о његовој прошлости, одговорио је: — Ево ме гоне већ двадесет и три године. Као год што су гонили Христа, тако исто сад гоне и мене. Вуку ме пред су-