Zora

Бр. III. и IV.

3 О Р А

Стр. 141

бјесни, пријети убиством. Даница клечи и моли, да се поврати роду, имену и вјери. Не помаже! ... Он је дочепа за руке, она се брани и бори, виче за помоћ... И кад се стража указа, и кад Ђорђе с Перуном дотрча, би већ касно... Балканска Царица од ударца проклетничког, издајничког ножа, умире на рукама свог старог, племенитог оца, кнеза Перуна. Ђорђе заповиједа стражи, да ухвате Станка. Овај баца лажну браду и косу, брани се бијесно мачем, убија двојицу војника, али и сам пада прободен .. . Ђорђе клечи над њим: „Јадни мој брате!... Покој Твојој души! Да имаш утјехе при самрти, У кме оца твога, за земљу Проето да ти је . . ." „Хвала ... дај ми руку", ропће издајник и испушта своју сањалачку душу . . . Горка судбина!...

То је садржина ове лијепе Кнежеве Балканске Царице на њемачком језику. Што је препјевач, Господин Марк, тежио, ја држим, да је постигао. Показао се достојан, одиста, високе пажње и велике милости Кнеза пјесника. Ја се радујем, рарадујем много, што је овај пријепјев покаказао Нијемцима како племенито Србин мисли, што може да успије и до чега може да доспије. Преговори, ради приказа ове Балканске Царице, воде се сад у велико с Краљгпским Позориштел у Берлину, и сумње нема, ми ћемо је скорим гледати у њезином свем сјају и величини на његовој позорници.; Завршујући приказ овог дјела, не могу, а да га као књигу, нашој публици најтоплије не препоручим. Љепота језика изврсна је; и од користи много би било ђацима, кад би је читали и преводили, пошто им је градиво драме на српском језику добро познато. ћерлин У>орђе јУЈилобанобић

Хзхад чобјечије снаге, \У ДРАМА У ДВА ДИЈЕЛА ОД БЈЕРНСТЈЕРНЕ БЈЕРНСОНА. Када су се први пут појавила на париским позорницама Ибсенова, Вагнерова и Бјернсонова дјела она су изазвала низ доста оштрих дискусија. Париз се тада подијелио на дватабора. У једноме су били они који су, без јаких разлога и дубљега испитивања, прихватили дошљаке и у њиховим дјелима, дакле у дјелима писаца германске расе, видјели ни више ни мање него нове геније, који ће бацити у засјенак све. По салонима површно обавијештенога парискога свијета клицало се само: величанствено! генијално! У другоме табору нешто из националне сујете, нешто из урођенога скептицизма, побијала се вриједност овим дјелима, која су им изгледала нејасна, тамна, магловита, као и поднебље њихових постојбина. Тако је било у обична свијета који се бави умјетношћу било из дуга времена, било из моде, било из сујете. Али и. они, који су познати као „краљеви позоришне критике", чија је ријеч суверена у питањима ове врсте, нису могли пресудити на чијој је страни правда. Њихова мишљења била су у први мах подијељена. Докле је један налазио у дјелима ових писаца не само нову школу и нове учитеље него и искре генија, дотле је други свечано изјављивао да он ништа, ама баш ништа не разумије у њима. Овако је ишло само у Француској, али не и у осталоме свијету. Глас Вагнера, Ибсена и Бјернсона полако је растао и сваким даном увећавао се у осталој Европи. Тиранији француске драме као да су почели откуцавати пошљедњи сати. Један по један драмски писац поче дизати главу, скидати окове француске, исправљати се и стајати на своје ноге. Нова врста драме, пуна ингениозности, овдје ондје генијалности, доста афектације изби нагло, брзо, бујна као прољетња трава. Цио је свијет само говорио о њима, и онај који разумије и онај који не разумије. Ова тројица нарочито 19