Zora

Бр. Ш. и IV.

3 0 Р А

Стр. 145

тири чина, представља борбу двије класе, богатих и убогих, капиталиста и пролетаријата, борбу јачега и слабијега. Борбу, дакле, која, откада је друштва траје. У овоме другоме дијелу Бјернсон је хтио да покаже како је и та борба нешто природно, и како је опет изнад човјечије снаге преобразити данашње друштво насилним, неприродним путем. Он жигоше злочине који се, тако рећи, свакога дана догађају у име потпуно лажних теорија оних људи који су за то да најприје треба све срушити, уништити, па тек онда подићи нову зграду друштвену. Он жели да нас увјери да се ономе очигледноме злу, које постоји самим тим што су наједној страни, у мањини, сити, а на другој гладни, у већини, може стати на пут само милосрђем. Он даље наглашава да је вјера будућности, не друго ништа до наука. У напретку њеноме, у њеним изналасцима наћи ће се лијека ономе злу, које дави сада велике индустриске и трговачке државе, а пријети им пропашћу. У првоме чину писац уводи своје гледаоце у једну биједну раденичку варош, основану у нездравој дољи, близу рударских окана. Сунце нема времена да се спусти у ову влажну насеобину, јер његову топлоту требају господари рудника, и њихови красни вртови, који се налазе гори, изнад рудника, на бријегу, а око величанствених кућа. Радници — страдалници морају да откажу рад, да се буне, јер не могу више да издрже онај јад и патње, који су их довели до очајања. Једна мати, раденица, убија себе и своје двоје дј.еце из невоље, из сиротиње. Господари су глуви и немилостиви према несрећама раденика. Мирна побуна је у своме јеку. Два пастора, позната из првога дијела драме, ушла су међу раденике. Један чини милосрђе и проповиједа стрпљење, резигнацшу. Други подржава раденике, храбри их да истрају у борби и помаже их новцем кога већ нестаје. Њихова пропаганда ријечима и новцем не отклања зло. Милосрђе хришћанско, у

ова два облика, немоћно је у борби противу неправде и патња. Син пастора Санга, који се увјерио прво у кући свога оца, да је религија немоћна, па за ти.м да је и хришћанско милосрђе немоћно, свједок је свих јада. То га боли. У његовој глави зачиње се мисао да се овом злу може стати на пут на један други и једини начин. Он то изјављује, и ако магловито и заплетено, својем учитељу и својој сестри/Гај други начин јесте злочин. Најприје смо видјели потлачене, ево сада у другоме чину господара, горда и немилостива, гвоздене воље и руке, човјека, који се не устеже да отворено исповиједа оваква начела: У свијету има слабих и јаких; ови пошљедњи владају и то је њихово право, први слушају и то је њихова дужност. Не хтједну ли, треба их силом нагнати. Холгер, душа господара рудника, прима раднике измучене глађу и свакојаким патњама, готове да положе оружје. Он диктира услове, који су гори него они под којима су до отказа рада били погођени. И раденици их примају, хоће неће. Њихове муке ублажује једна милостива дјевојка, кћи пастора Санга, чија је вјера од смрти очеве само у хришћанскоме милосрђу, чије је мишљење да се само тим путем лијече ране „неправде људске и човјечије патње", како то социјалисте кажу. Она то излаже у ономе разговору са својим братом, који је постао анархиста, а у чијој се глави спрема нешто ужасно и грозно, нешто што још није узело облик потпуно одређенога и остварљивога, нешто што не смије још да призна ни пријатељу, ни сестри, па ни самоме себи. Припрема за радњу је мало дуга у ова два чина, јер износи, и ако врло јасно, више мање цијеломе свијету познату препирку између капиталиста с једне и социјалиста с друге стране. Експозиција је завршена једном неосјетном, благом као повјетарац вечерњи, алузијом на идилу између милосрдне кћери Сангове и једнога од оних активних поборника — пастора,