Zora

Стр. 150

3 О Р А

Бр. 1П. и IV.

без боје, слабо окарактерисане, монотоне а на неким мјестима чак и бесмислене. Цар Про-водаџија могао је и бити можда лијепа ствар по замисли али по обради она је изгубила сваку драж. Карактеристично је код писца, да у све три ове шаљиве игре нема нигдје потребног хумора а о каквој духовитој можда конверзацији ни спомена. Критика је сложна у томе да се од Г. Савића немамо ничему јачем умјетничком надати. Он је као критичар по струци требао то да зна и није морао поново изазивати критику. И тако би налеп начин и он и публика осталп добре Ђоље. * Загребачки Угепас доноси овај извјештај о игри и гостовању српске умјетнице, Госпођице Веле Негринове у Загребу: „Умјетница српскога народног позоришта у Биограду, рођена Словенка, у четири је вечери уживала повлађивање загребачкога опћинства. Први путје ступила преда њ у улози Јеле у Нушићевој драми Тако је морало бити , па јој је добро успјело приказати жену, која се удаје за нељубљена мужа, мислећи, да је преварена од љубавника, она је несретна; тражећи другђе задовољство живи раскошно, па стога буде у благајни, којом њезин муж управља, мањак. Она позајми новац у оца, али му га треба до скоро вратити, јер је тај новац мираз друге му кћери. Новац ће да позајми у некадањега љубавника, којега мрзи, али мора да то учини, јер о тому овиси спас. Но и сама се над собом згража, исповједи мужу прељуб и убија се, кад он хоће да оде од ње, не хотећи је осудити, јер да је тако морало бити. — У улози Маргарите Готије, назване Госпођа с камелијалга по други (и четврти) пут је ступила пред опћинство, које је многобројно сакупљено бурним одобравањем достојну почаст исказивало умјетници и с напетошћу пратило њену игру. Врло је вјешто приказала преокрет у души жене, која није никад љубила, а кад љуби и сама не вјерује, да љуби и не зна, смије ли се у опће надати правој љубави. Призор с Дивалом, оцем Армановим, био је ганутљив, а потресни су били призори, гдје ни презрена од Армана не крши обећање оцу његову дано, и свршетак њене животне трагедије, који је вјештачки и природно приказала до танчина. Врло јевелик успјех постигла као МаЛате запз §епе, а то је по у.мјетницу врло ласкаво већ и зато, ш го је загребачко опћинство познаје изврснуМаЛате запз

^епе у г-ђи Љ. Шрамовој. Особито лијепи били су призори, гдје некадања праља, а сада госпођа маршала Лефебра, у племенитом афекту истичући своје одушевљење за народну ствар одбија нападаје Наполеонових сестара, онда гдје Наполеона подсјећа младих му дана, и призор, гдЈе се у простодушности и искрености своје наивне душе заузимље за грофа Најперга". * Очекивања са којима се ишло на сусрет новој Чеховљевој драми Три сестре потпуно су и успјела. Ово је једно Фактички од најсавршенијих творевина пјесникових. Он нам не даје ту каквих нових проблема, не слика ни нове типове, —■ то су увијек они исти сустали у животу, усамљени људи што нису у стању да на мјесто старих, који их не задовољавају, што ново створе; то је увијек она средина пусте свакидашњости оцртана грозном природном вјерношћу, којајеустању и најјаче да увуче у свој талог. То није драма у обичном смислу ријечи, јер јој недостаје сваке логичне радње и спољашњег закључка. Али то Је читав низ жанр слика оцртаних умјетничком руком. Карактери главних особа тако нам јасно долазе пред очи, своју унутрашњост толико истичу, да нам је сасвим свеједно шта им се доцније може догодити у догицају са спољашњим свијетом: ми их знамо потпуно п скроз. И у четири чина драме не доживе ове три сесгре Прозорове много. Идеално поникле, богато обдарене природе, чезну оне да се извуку из ускости провинциалног живота у свијет, гдје ваздух свјежије веје и сунце јасније сија. Али сни остају сни. Једна илузија за другом топи се, и нијема резигнација постаје пошљедњи закључак мудрости. Јесењи вјетар стреса увело лишће са дрвећа, три сестре стоје крај баштенске ограде и прислушкују музику регименте што одлази, која са собом одводи и њихове пошљедње, једине пријатеље. „Како весело звучи музика, како љупко! Ох, Боже! Године ће проћи, ми ћемо нестати са свијета, бићемо заборављени, ми, наши гласови, нашалица и што год нас је било. Али наше патње претвориће се у весеља за оне, који послије нас долазе. Срећа и мир владаће на земљи и са љубављу ће се сјећати оних, што су прије живјели. Ох, драге сестре! Наш живот још није протекао! Пустите нас и даље да живимо! Музика тако весело звучи.... изгледа скоро, као да ћемо доћи на то, зашто ми живимо, зашто па-