Zora

Стр. 184

3 О Р А

Бр. V.

живио врло повучено и није опћио са књижевним лицима. Је ли било могуће да такав човјек, и ако паметан, остане и даље душевно нормалан кад му се на првом кораку књижевнога рада онакав ауторитет као Бјелински поклонио и гласно објавио да се појавило ново свјетлило у руској литератури? Иза Биједних људи Достојевски је написао причу Господин Прохарчин. Читала се она код Њекрасова, и ја сам био позват. Бјелински је сједио према писцу, гутао је сваку његову ријеч, и често није могао да прикрије своје усхићење, понављајући да је само Достојевски могао пронаћи такве психолошке потанкоће. Овај занос Бјелинскога не би толико покварио Достојевскога колико онај брзи преокрет на његов рачун у очима Бјелинскога и дружине му. Ево шта је тада писао Бјелински Ањенкову: „Да ли сам Вам писао, како је Достојевски саставио причу: Домакица — страшна глупост! Писао је још којешта, али сваки његов нови производ, нови је пад за њега. У провинцији га не трпе, у пријестоници непријатељски се одзивљу и о Биједни.и људи.иа, тако да ја стрепим при помисли, да их опет прочитам. Дивно ли смо се осрамили нас двојица, друже, хвалећи Достојевскога ђенија!" Ово је писао Бјелински, најпоштенији од свих људи, али човјек врло склон заносима, писао је, као вазда, врло искрено, из увјерења. Бјелински се није уздржао да гласно искаже своје мишљење о Достојевскоме, за њим су то исто понављале његове присталице. Такав ненадан пријелаз од уздизања писца Биједних људи скоро на степен ђенија, па затим коначно му одрицање литерарнога дара, поразила би човјека и мање осјетљива и самољубива него што је био Достојевски. Он стаде избјегавати лица из круга Бјелинскога, повуче се у самога себе више него прије, и постаде раздражљив до крајности. Једанпут при сусрету са Тургењевим, такођер лицем из круга Бјелинсковог, Достојевски,

на жалост, не може да одржи, него изли своје прикупљено негодовање на њега, говорећи да се он њих ни једнога не боји, да ће доћи вријеме па ће их он све оборити у блато. Мислим да је био говор између њих о Гогољу. Ја ради овога кривим Достојевскога, јер му Тургењев није могао дати повода свађи: Тургењев је био врло миран, добар, шта више и попустљив. Послије овога случаја прекиде се свака свеза између дружине Бјелинскога и Достојевскога, и он више није тамо одилазио. На њега се осуше шале, заједљиви епиграми, исмијавали су његово нечувено самољубље, завист Гогољу, коме би он требао да ноге љуби, јер на свакој страни толико хваљених Биједних људи осјећа се уплив Гогољев. Ово пошљедње је истинито, кад би се то могло сматрати као кривица, јер је Достојевски био тада тек почетник. Особа старца Ђевушкина из Биједиих људи заиста много напомиње на чиновника Попришчина из Луднннх запнсннка Гогољевих; она сцена, како директорова кћерка губи рубац, па Попришчин трчи да га дигне, плаза се по паркету и у мало не разбија нос, одмах те подсјећа на сцену кад у Ђевушкина пред директором отпадне дугме с капута и он збуњен стара се да га подигне. Та и у кроју читавих реченица огледа се Гогољ. Али то се не може убројати у кривицу, јер цијели књижевни млађи нараштај старао се да имитираГогоља, сви су били онда у заносу за Гогољем. Зато у каснијим производима Достојевскога нема ни сјенке подражавања, он постаје сасвијем самосталан, и заузима прва мјеста међу знаменитим руским писцима. Не сјећам се ради чега се изроди између нас препирка, резултат тога бјеше да не живимо даље заједно. Растадосмо се, али мирно, без свађе, и касније код Бекетових сусретали смо се вазда као стари, добри другови. Мостар. Јјукосаба Хбанишебићеба