Zora

Бр. У.

3 О Р А

Стр. 187

Бранко заљубљивао (ма да се ни он, благодарећи неком срећном случају, није никада заљубио у дјевојку без новаца). Док је Наранџић добио за жену једну бабу, дотле се Бранко преварио, па узео једну компромитовану дјевојку, чију је лијепу прошлост знао у осталом цио свијет, сем њега, — и управо због те неједнаке брачне среће, Наранџић треба да буде практичан човјек који успијева, а Бранко идеалиста који пропада. Пошто смо изложили ове факте, ми ћемо куражно рећи наше мишљење. Ми се не можемо никада сложити с писцем да је Наранџић практичан човјек, човјек управо просјечан, ни анђео, ни ђаво. То је непоштен човјек. Он није истина убица ни лопов у обичном смислу, али је неоспорно варалица. Како друго име треба дати једном човјеку који је на онакав начин измамио по 100 форината од оне двије куварице, — или који је на онакав начин склонио „милостиву" да за њега пође? Он није управо човјек рђава срца, али је толико лишен моралног достојанства, да већ постаје ненормалан. Ми вјерујемо да би се практичан човјек могао вјенчати с једном старијом госпођом због њеног новца, али то је све што би практичан човјек могао учинити. Он се не би ниже спуштао. Он се не би могао вјенчати с једном женом за коју зна да је прије тога живјела с његовим пријатељем. Он не би могао удесити ону комедију с лажним лоповом. Практичан човјек иде за својим интересом, то је истина; али ићи за својим интересом, то још не значи бацити образ под ноге. Наранџић је, пак, образ бацио под ноге, и зато, понављамо, он није практичан човјек, већ човјек непоштен. ПЈто се тиче Бранка, ми се питамо, по чему је он Наранџићев контраст? Нама се чини да та два човјека који живе као браћа, и личе један на другог као браћа. Обојица представљају један и исти тип, — онај тип који је Александар Дима обесмртио у својој комедији Господпн Алфонс. Обојица су готовани који лове кроз живот имућне жене. Наранџић уноси у тај недостојни посао мало више цинизма, а Бранко нешто мало више сентименталности, али, за име Бога, то још није никакав разлог да се овај други назове идеалистом! Највише би му се та љубав могла учинити, да се каже за њега да је мало сметењак, и да с тога није тако крив као Наранџић.

Ми, дакле, одсудно споримо да је Игњатовић представио у Наранџићу практичног човјека, а у Бранку идеалисту. Али ми не држимо да је то дошло од туда, што Игњатовић није имао довољно вјештине да оствари оне типове које је био замислио. Ми се бојимо да је то дошло од туда, што он у ствари није био у стању ни да замисли с једне стране практичног човјека, а с друге једног идеалисту. Он као да није био на чисто с тим гдје престаје практичност, а гдје настаје непоштење. Морално осјећање као да није било код њега особито развијено. Треба прочитати пажљиво предговор г. Иванића: ту се налазе извјесне напомене о карактеру и приватном животу Јакова Игњатовића, које би ишле у прилог овој нашој тврдњи. Ако се не претпостави да је он, бар у некој мјери, патио од моралног шљегшла, онда је сасвим нејасно, како се он могао толико преварити у моралном оцјењивању својих личности, и како је могао с толико симпатије, да не кажемо уживања, причати мање више нитковска посла Милана Наранџића и његова пријатеља Бранка. Биоград Слободан Јобанобић

Гласник зелаљског музеја у Босни и Херцеговини. Уредннк Коста Хгрман. Година ХШ. Счзеска 1. Пред нама је горе истакнута свеска овог добро уређеног зборника, како по својој садржини, тако и по спољашњој изради. У овој свесци има пет чланака, и нешто из народног вјеровања под натписом Различито. На првоме је мјест}' чланак од г. Др. Ћире Трухелке, са 9 табла и 46 слика у тексту. Натпис је чланку: Резултати прехисторичког истразкикања у Босни и Херцегокини течајем године 1901. Чланак је написан стручњачки, а поједини предмети су предочени лијепијем сликама. Ту су оиисани: I. Прехисточки наласци извађени из једне гомиле у Плани, котар билећки у Херцеговини; II. Рано-латенски налази из Врућице у котару тешањском у Босни; III. Преисторичка гробишта у Доњем Ламинцу (кот. Бос. Градишка.) У овом одјелку упадају нам у очи предочене слике од једних пафта са појаса, на којима нас уреси подсјећају на српскп грб са четири оцила али без крста. 1 )

Види таблу I. и II. у поменутом чланку.