Zora

Стр. 160

3 0 Р А

Бр. У.

Ј5ећ пр Већ протјече жарко љето Јесење се небо мути, Хуји олуј, гране дрхћу, А на њима лишће жути. Око мене вјетар звижди И мојом се косом титра, Баш к'о што је играла се Са мном моја младост хитра.

тјече... А ја стојим к'о споменик, Мртви мрамор славних днева, Срца немам, немам крви Да ми хладно т'јело згр'јева. Мутног ока поглед сврнем: До хумке се хумка диже . .. Шта ћу и ја овдје? Шта ћу? Идем мало гробљу ближе.

ад јгсгњ Кад јесењи вјетри дуну И гранчице сухе стресу, А са грања густо лишће Кад разаспу и однесу. Хладни Бореј кад покида Мирисава перца цв'јећу, -О Палапенда Слика из горње палмације — Сушо јМатавуљ Рилип је спавао на огњишту, обучен, покривен хаљком, главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно земљана лонца, објешена о веригама. Запаљено смреково сирово коријење давало је више дима него пламена, дим је плавио мрачну и тјескобну кућицу, дизао се под сламени кров, покушавајући да изађе кроз једини отвор на крову. Вјетар је хукао, сузбијао дим и повијао га по јадној кућици, те би се лице Пилипово намрштило и промолили се крупни, жућкасти зуби под четкастим просиједим брковима. На махове вјетар утоли и онда дим уграби прилику да се извуче, те се може разабрати унутрашњост кућице. У једном углу бјеше обичан сељачки кревет, испуњен сламом, али сав расклиман; у другом бјеше стативо и на њему њеколико хаљина;

к вјетрк... А кад поћу са висина Пахуљице да пол'јећу. Кроз поноћ ће хукнут' сова И заграктат' вран злокобни, А мирно ће сн'јег засипат' Нови један хумак гробни . . .

према вратима је кош и над њим нахерена полица са њеколико комада земљана посуђа; око огњишта још два три лонца и толико троножних сточића. И то бјеше цијело покућанство Пилипа Бакљине! У дворишту, ограћену сухомеђом, домаћица, Јела Пилипова, ситна жена, жута у лицу, тужна, вране и бујне косе, стојаше и посматраше на позитку два бременца смрекових пањева, помијешаних. са њеколико ситних грабових цјепаница, што су њих двоје са великом муком за два дана насјекли и прикупили по забрежју, над селом. Вјетар је ландарао њеним зубуном и бичевима косе, а она се нагињала и намјештала пањеве, како ће товар изгледати већи. У прегратку гризао је ситан, риђ, готово сијед магарац, танких ногу, сама кост и кожа. Зваше се Курјел. Над њим, на таванцу, бјеше сложен товар јечмене сламе, Курјелова крма за цијелу зиму, а пред њим, на земљи, бјеше руковијет те сламе, његов јутрењи шкрти оброк, који је он гри-