Zora

Стр. 164

3 0 Р А

Бр. V.

На путу кроз поља измиче гомилица дјеце. Иду у школу. Снијег пада — сипа, сипа .. . Читава мора малених пахуљица, њежних и лаганих као перје пливају зраком, лепршају једнако непрекидно, без одмора и престанка. Напријед,тамо гдје се пут у јутру бијели — пахуљице, десно и лијево дуж широкога поља и широм високог неба — опет пахуљице, а озада, све тамо над путем до оне црне шумице — само њежно, бијело, снијежно перје. — Снијег сипа, сипа и жбуње крај пута пружа дрхћући своје влажне гранчице, читава јата малених бијелих снијежних птичица слијећу на њих, и гранчице се затресу страсно... Лијепо је-све, лијепо и бијело. И торбачићи и шеширићи, хаљинице и опанци дјеце бијели . . . Није то све на њимаједнако, није не. Мићун има широке закрпљене материне опанке, Ђуро нема онако искићена торбака као Адамов Јован, он има само замазану платнену торбицу, коју брат љетом за овцам носи. Дмитров Лазо нема ни хаљине, него иде у сејином великом зубуну, који му неспретан, широк и отегнут до кољена допире. И лица им нијесу једнака. Једнима су црвена лица а очи сјајне и бистре, другима опет образи жути и упали а очи мрачне. . . Ал' то је све свеједно. Истина и дјеца се разумију у то, и ако не баш тако као што стари, али сад, кад је све овако бијело, не упада та разлика у очи па они и не маре, а онда — снијег, снијег — снијегу је свеједно, сасвим свеједно . .. Пахуљице лепршају милују једнако сва лица, падају једнако на Јованов окићен торбачић, Ђурину замазану торбицу и Лазин велики, неспретни зубун и мекани снијег на путу шкрипи и пршће једнако под Мићуновим старим опанцима као и под Симиним новим сјајним цо-

кулама . . . Да, снијег, снијег — снијегу је свеједно, сасвим свеједно и зато је снијег лијеп . . . Не, нијесу дјеца једнака, не нијесу они као што су стари — како би они били; све је у реду, ал' једно је чудно. Чудно је, како иду сва једнако згурена — и Лазо у танком зубуну и Симо у дебелој топлој хаљини ... И не трче. Не хватају рукама снијег и не набацивају се њиме. И не смију се .. . — ћуте . . . Говоре ријетко и ако — то је баш оно најчудније — говоре као стари, а и корачају онако тромо и тешко као што стари ... Да, да... далеко је иза њих шумица, већ се скоро не види кроз снијежни прах, који се је око ње узвитлао, а куће су им истом тамо, далеко иза шумице, тамо у јарку, међу брдима. И до школе има још много, све тамо напријед, увијек једнако напријед кроз бијело снијежно море. Па онда морају и крај Брежана, а ту је пуно паса могли би баш и вука гдјегод срести... Да, нема давно, читао је „господин" у некаквој књизи,како су вуци изјели два солдата. Баш ето Адамов Јован Мићуну каже — јер овај не ће да вјерује — да је он добро запамтио, — да, појели их, само су остале чизме иза њих у снијегу . . . — Да, мали, знам ја. . . Изјели их све, и пушке, баш све . . . само чизама нијесу . . . Мићун знаде добро, запамтио је он најбоље од свију, шта је господин читао, ал' он је плашљив. Највећи је ал' свеједно најплашљивији. Имаде он и велики штап у руци, ал' се опет боји, боји јако, обазире се иза сваког грма, зато и не ће да вјерује. — Лажеш, мали, лажеш . . . Пита' сам ја мају . . . Какви вуци, враже, каже маја, гдје би вуци изјели пушке ... ћаћа вели ... Ето видиш