Zora

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 213

— Гвде је чобан? чује се вика с бајира. — Ефиме! Чобане! Глје си? Стадо отишло у башту! Гони, гони га из баште! Гони! Та гдје је само, матори разбојник! Чују се мушки гласови, затим и женски... Иза ограде господарске баште указује се господар Андреј Андрејић у халату од персијског шала и с новинама у руци . . . Он гледа упитно према крицима, што одјекују с воде, и по том брзо наже купаоници... — Шта је ту? Ко се дере? упита строго, угледавши кроз врбовину три мокре главе риболоваца — Шта се ви ту џавељате? — 'ва . . . ватамо рибу . .. муца Ефим не дижући главе. — Даћу ја теби рибу. Стадо уљегло у сад, а он рибу!... Кад ће купаоница бити готова, ђаволи? Два дана како радите, па гдје вам је рад? — Би . . . биће готова .. . грокће Герасим. — Дуго је љето, имаћете каде, високородије, да се накупате... Пфррр... Никако да свршимо овдје са манићем... Завукао се под жиле па као у рупи: ни тамо ни амо... — Манић ? пита господар, а очи му заиграше. — Само га брже хватајте! — Већ ћете дати порубљу... Ако вам га... Красан манић, порубљу... за труд... Не мисли, Љубиме, не мисли, већ се помучи! Подупири оздо. Отискуј ти жилу горе, добри човјече . . . како ти ? Горе, а не доље, ђаволе? Не шеверите ногама! Прође пет минута, десет . . . Господар је већ нестрпељив. —- Василије! виче, окренув се башти. —- Васка! Пошљите ми Василија! Дотрчи кочијаш Василиј. Он нешто жваће и тешко дише. —- Улази у воду, заповиједа му господар, — помози им да ухвате манића. . . Не могу да га изваде! Василиј се брзо свлачи и улази у воду. — Одмах ћу га — бобоњи он. — Гдје је манић? Одмах ћу га. . . Овај час! А и ти си ушао, Ефиме! Није то за тебе, стара човјека, посао! Гдје је ту манић? Ја ћу га сад... Ево га! Бјеж'те руке!

— А што бјеж'те руке! Знамо ми и сами: б'јежте руке! него га извуци ти! — Тако ћеш га зар извући? За главу треба! — А глава под жилама? знамо ми како стоји ствар, магарче! — Но, не лај, јер ће утећи. Поганијо! — Пред господином, па таке ријечи ... муца Ефим. — Не извукосте га, браћо! Чудо се згодно намјестио ту! — Чекајте, сад ћу ја .. . вели господин и почне се хитро свлачити. — Четири вас магарца, па не можете да извучете манића! Свукавши се, Андреј Андрејић се разлади и уђе у воду. Но ни он није ништа израдио. — Треба подсјећи жиле! ријеши напошљетку Љубим. — Герасиме, отиди по сјекиру! Дајте сјекиру! — Пазите, да прсте не поодсијецате! вели господин, кад се зачуше подводни ударци сјекире по жилама. — Ефиме, излази напоље отуд! Стојте, ја ћу манића извући ... Ви не тако . . . Жиле су подсјечене. Полако их сломију, и Андреј Андрејић, на велико задовољство своје, осјећа, како му прсти залазе манићу под шкрге. — Хватам га, браћо! Не стичите се... стојте . . . хватам га! На површини се указује велика глава манићева и за њом црно, од аршина тијело. Манић горопадно праћака репом и хоће да се отме. — Шалиш се . .. Како не би! Долијао си? Аха! На свима лицима се разлива сладак осмјејак. Читав минут прође у мучаљивом посматрању. — Диван манић! муца Ефим, чешући се под котлацем. — Биће чаја, десет фуната. . . — Нда... саглашује се господин. Манић наједанпут, неочекивано жестоко, заошину репом горе и риболовци зачуше јак пљесак. .. Сви испружише руке, но већ касно: манића — било па нема. Нот Сад }$еља ЈУГиросабљебић 28