Zora

Стр. 216

3 0 Р А

Бр. VI.

да се једна личност не може заменити другом, а да ипак ни једна ни друга немају индивидуалисан карактер. Претпоставите да у једној драми има две личности незнатне, неокарактерисане, с врло малом улогом, али да се иначе ма по чем битно разликују (по народности, старости, занимању, полу и др.). Оне се, сигурно, не могу заменити једна другом, а ипак њихови карактери нису индивидуалисани, пошто нису ни оцртани. Очевидно је да незаменљивост није што и неиндивидуалност, и да је за ову последњу потребно и неко пуније цртање карактера. Друго, може се десити да се једна личност даје заменити другом, али да је она ипак зато довољно индивидуалисана. Нека је н. пр. у једној драми оцртан тврдица али тако да може представљати све тврдице уопште: ако, у истој драми, има поред њега још један или два тврдице као споредне личности, они би на његову месту тако исто говорили и чинили као и он, и могли би га потпуно заменити, па ипак нико од нас не би смео рећи да је карактер оног главног тврдице услед тога неиндивидуалисан. Та главна личност индивидуалисана је као тип, и ако није као посебан карактер. Она има све типске особине а ни једну своју личну. Тако се у В и ј е н цу може десити да која личност буде оцртана као Црногорац уопште, у извесној прилици, а не као личност специално, да је дакле може заменити и друга која, кад би се у истој прилици нашла: ми ипак зато можемо рећи да је она довољно индивидуалисана. Г. Решетаров појам о индивидуалности, према овоме, није тачан. Индивидуалност карактера треба друкчије схватити. Једна личност има индивидуалисан карактер онда кад је овај опширније израђен, и јасан и оделит од других било својим специалним особинама, било општим које га до типа уздижу. Да оставимо специалне мане Г. Решетарова разлагања, и иначе је тешко примити мишљење да Његош није хтео да индивидуалише карактере у свом делу.

Пре свега, има ту призора у којима се само једна личност истиче, који су само њој посвећени, и који ничем другом не служе него само да ту личност карактеришу. Неправедно би било претпоставити да су ти призори сасвим промашили свој циљ, и да главна личност у њима није окарактерисана. После, све те личности у Вијенцу познате су личности; њих није Његош измишљао него их нашао већином у народним песмама а народне песме по правилу дају јасну фигуру својим омиљеним јунацима: сад, зар би их Његош, уносећи их у свој спев, оставио без карактерних особина које им је песма дала; зар им не би пре задржао те особине и фигуру, само ако би прилике за то имао? Најпосле, има, поред ових, и извесних историских личности у Вијенцу (не мислим само на владику): зар се не може претпоставити да је Његош имао ма и малу намерицу да тим личностима оцрта онај карактер који највише доликује њиховој историској улози ? Све то лако може бити. Сасвим је вероватно да је Његош могао из буди којих разлога пожелети да оцрта јасније Фигуре својим личностима. Можда је одиста и оцртао. Само, ако хоћете да то видимо, треба нам пажљиво да проучимо те личности. Најпре, да у оним појавама у којима је довољно места дато карактерисању једне личности, тачно разгледамо колико је личност карактерисана. После, код оних личности којима није посвећена цела појава, још пажљивије да гледамо. Често пута, оне могу бити окарактерисане узгред, у једном детаљу, али јасно и доследно. Ако Драшков карактер проучавамо, природно је да ћемо тога ради аналисати ону појаву кад он долази из Млетака. Али то не значи да у тој појави само Драшка можемо проучавати. Можда су ту и остале личности окарактерисане. Те личности постављају, истина, само кратка питања и ништа друго, али су можда баш та питања карактеристична, можда баш она јасно цртају личност. Као