Zora

Стр. 218

3 О Р А

Бр. VI.

ту и жалост и веселост меша као код девојке која се удаје. Жалости има али му је душа у основи мирна, задовољна, блажена. Нека ма ко дође сад, ма у каквој невољи, владика не може његову невољу осећати : тако је сав, унутрашње, радостан. Ето Мандушића н. пр. где долази и плаче као киша; њега баш воли владика, и жалио би га у свакој другој прилици и узимао учешћа у његовој наивној жалости, али сад га само теши и соколи, насмејан и пун наде: „здраво твоја глава на рамена...", 1 ) и т. д. Али није владика само као патриота приказан, и друге његове стране осветљене су у Вијенцу. Он је и човек чију величину не схвата његова средина довољно. Ми рекосмо мало пре како га народ поштује, уважава, цени, али се то више односи на његову ученост него на државничко понашање његово. Народ није задовољан његовим понашањем према домаћим Турцима. Он тражи већу енергију у послу него што је владика показује. Владика је, у ствари, енергичан кад треба (в. одговор везиру; овде не би паметно било помислити да је енергичан постао услед наваљивања црногорскога), али шта ћете кад плиткоумни Црногорци не виде да оклевање не мора бити само знак слабости ? Владика зато мора често пута да претрпи јаке увреде од њихове стране, и ако он има право а не они. На госпођинској скупштини, на пример. Владика ту казује своје бојазни кад га запитају што не удара на Турке, он ту открива погледе које једва ако је ко кадар да схвати, саопштава мисли које су доста високо изнад разумевања масе; и сад, уместо да добије леп пријем и мирно саслушање од свакога, он одједанпут чује од брата онако небратске речи каквима се зацело није надао. Јер

') Приметити у вези са раније реченим, како се владичино расположење слаже, ступањ по ступањ, са развијањем догађаја. У колико је ситуација чистија, у толико је владика расположенији. Какав је у првој појави тројичанске скупштине а какав у оној последњој с Мандушићем!

знате ли шта му каже тада кнез Раде: „приђе си им (Турцима) с коца утекао ; да Бог да им скапа' наченгеле!?" Суровијег одгововора зацело није могло бити, нарочито за владику који је онако нежан, очински нежан према онима који су у сличној невољи. 1 ) Владика на то ништа не одговори, оћути, повуче се, врати се у своју осаму из које види да му није требало ни излазити... Како он ту изгледа виши од осталих; како подсећа на видовита међу бесвеснима, на цивилизована човека међу варварима! Тај га призор друкчије карактерише, и попуњава слику његову коју по осталима себи стварамо. Фигура владичина, према свему овоме, јасна је, крепка, значајна и потпуно одвојена од осталих. Игуман Стефан такође је јасна и особена Фигура. Као и владика, и он се издвајаод осталих својом памећу и искуством. Обоје су тако умни људи као никоја друга личност Вијенца. А он се и од владике разликује, битно. Они су два сасвим супротна типа. Докле је владика суморан, дотле је игуман весео; докле владика с болом и горчином гледа на свет, дотле игуман гледа с ведром резигнацијом једном као човек који је издржао кризу па тражи утехе у веселости. 2 ) Владика је песимиста, игуман оптимиста. Није случајно стављено да, у једној истој појави поводом једних истих вести, „владика Данило плаче а игуман се Стефан смије." 3 ) У тим самим речима, Његош је означио сву разлику њихову. Игуман је срећан човек, весео, ведар, увек насмејан; и владика даје пун портрет његов кад каже, обраћајући се њему: ') У појави заклетве, кад види да и кнез Никола којеи је најтеже пристати на заверу, такође пристаје, владика му каже нежно, скоро као да би га хтео одвратити од тога: „и ти руку пружајеш на клетву !" (ст. 2388.) 2 ) В. оне речи игуманове : „Ја сам прошИ сито и решето, „овај грдни свијет испитао, „отрови му чашу искапио, „познао се с гркијем животом..." итд. 3 ) Проза после ст. 2724.