Zora

Стр. 226

3 0 Р А

Бр. VI.

карактере. Али је чудно што само њих издваја. Има још пет личности код којих се, тако исто, на први поглед може видети да су развијене и особене фигуре. То су војвода Драшко, поп Мићо, Мустај-кадија ако хоћете, сестра Батрићева и баба. Војвода Драшко н. пр. довољно је развијена Фигура да се може увести у један ред са игуманом. У појави кад он долази из Млетака, он се живо оцртао својим причањем. У том причању не треба се загледати само у слике с иута које он пред нашим очима развија, него видети и његов карактер који се при томе испољава. Не гледајте како он описује тесне улице и мрачне тамнице млетачке; људе што носе жене на носилима, и трбушату господу млетачку, обријану и напудровану; свет заплашен и терорисан, опкољен жбирима и шпијунима: него гледајте како се сам Драшко понаша. Драшко је прост, безазлен, наиван Црногорац који се одједанпут нашао у једном чудном и непознатом свету, у којем изгледа комичан. Он је као Кањош Мацедоновић, од исте Фамилије. Кад га радознала светина, заинтересована његовом страном ношњом и чудном фиг.уром, опколи као Парижани Монтескијева Рику, и кад се он брани од тога, он изгледа комичан. Кад је у позоришту, он је већ класично комичан. Кад разговара с дуждем (слика дуждева је ванредна, једним потезом обележена, али јако: у њој је тип странца који нема појма о Црној Гори; алузија је јасна, али пуна горчине и сарказма), и искрено се чуди и љути на питања његова, како је наиван и простодушан! Кад, гледајући оне чувене јаме под дуждевом палачом где су политички кривци без милосрђа бацани и мучени, протестује против мучења њихова, како се ту опет показује безазлен али и Црногорац, јуначан, праведан, човечан! Фигура Драшковаје јасна, одређена, крепко обележена и тако оригинална да се не да заборавити кад се једном позна, и ја не видим што јој Г. Решетар није признао индивидуалност исто као и игумановој, Могла га је,

колико видим, само та помисао уздржавати што би се и друга која личност из Вијенца тако исто могла понашати у Млецима као и Драшко. Али ми смо горе видели колико је ова помисао умесна. Драшко овде, то је истина, представља сваког Црногорца који би се у тој прилици нашао; он садржи типске особине једног црногорског путника. у страном свету; он је тип а не специалан карактер, али, као што смо напред рекли, и тип може бити индивидуалисан исто као и индивидуа. Сваком читаоцу Горског Вијенца Драшкова фигура остаје јасно у памети, и никоме и не пада на ум да се пита даје ли се она заменити. Фигура попа Мића тако је исто индивидуалисана, ако не и више. Она је, у осталом, и незаменљива: ниједна личност из Вијенца не може чинити и говорити оно што говори и чини поп Мићо. А јасно је оцртана. Истина, није пуним бојама сликана него само писаљком обележена (како се, у осталом, једино и смело с њоме чинити, јер је узгредна, случајно ушла у дело, излишна), али је јасна. Поп један из старог времена, сиромах, бедан, оскудан, који једва живи од поклоњене груде сира или шаке жита, подивљао у оним кршевима, зарастао у браду и косу, приморан да се сваки дан вере уз стрме литице док дође до своје малешне и опале црквице у којој једва ако, од свих књига, има неко старинско јеванђеље; поп неписмен тако да му се и кнез Јанко и сви остали ругају, који никад није имао прилике да учи азбуку, којем није књига од потребе јер не зна шта ће с њом него је, бедник, научио на памет све што попу треба па само испоје кад затреба, „ка пјесну на уста", било то тачно или погрешно; поп један који од попа ништа нема, који (ја ћу да наведем речи самога Г. Решетара) „боље умије да ханџаром турске главе сијече него ли да пером по папиру слова брчка", који носи кубурлије и јатагане за силавом као и сваки други Црногорац, и чак ни мантије нема (онда>