Zora

Стр. 224

3 О Р А

Бр. VI.

мана дира. Ноћ је у очи поласка у бој, скупштина се претворила у логор, дошао игуман да храбри борце, и чека само да га позову да почне беседити, само кнез Јанко ништа паметније не нађе да му каже него, како се загледао у бројанице игуманове, запита га: „а бројиш ли све тако, игумне?", и почне се шалити с њим. Колико су Јанко и Роган различни од осталих Црногораца по нарави и карактеру, јасно се види у појави Драшковој. Кад Драшко дође, сви главари питају га озбиљно о путу његову, само ова двојица све којешта запиткују. Док један пита какви су јунаци Млечићи; други, како поје уз гусле; трећи, какви су им судови; четврти, какав изгледа дужд — дотле Јанко пита: „а бјеше ли море у Млеткама?", а Роган: „а како те рањаху, војвода?" (Узгред буди речено, Роган је гурман, он сваки час говориојелу: „навртите те пет шест овновах да ручамо, да дома идемо", или: „хиљаду сам плећах оглодао...", итд.) Они, у осталом, и иначе, у другој прилици, питају и говоре неозбиљно, детињасто. Да није њих двојице, појава бабе била би сва трагична; услед њихових питања, већи њен део испао је доста комичан. Јер, треба приметити, Јанко је тај што се распитује о вештицама; он је оно заинтачио питањима, радознало, наивно, комично: „Кажуј, бабо, јеси ли вјештица? „А како се градите вјештице? „Па послијед што се од вас ради ? „Слушај, бабо, све ти вјерујемо..." а једини Роган пристаје за њим, одобрава, прави и сам примедбе, не би да мења разговор. Ето такви су они, тако разговарају са свима личностима црногорским у Вијенцу. А с Турцима? Њих не могу да виде очима, толико их мрзе. Оно, истина, и остали главари мрзе Турке, али то чине племенито, отмено, витешки, а ова су двојица и ту смешни. Они најпре држе да Турци нису људи као други, нису крштен народ; после, кажу, немају венчања него живе „ка остала стока"; најзад, Турци смрде, удара из њих нека „тешка воња

од некрсти", Јанко не може да спава од тога, а сиромах Роган, кад седи случајно близу њих, мора да држи нос непрестано у рукама, иначе би га, каже, мука препала. 1 ) Сад можете замислити колико ће љубазности њих двојица да укажу Турцима кад с њима разговарају запушена носа. Замислите какви ће бити кад им Турци дођу на договор. Шима ће бити за цело време, криво, мука, и сигурно им неће ићи никако у главу шта би владици те Турке дозва на састанак. Они ће се зацело ругати Турцима, и то заједљиво, жучно, безобзирце, без сажаљења, безочно, неправедно чак, ако смем тако да се изразим. Да само два примера наведем, ено како Роган дочекује првог говорника турског (Медовића), и како Јанко најбољег (Мустај-кадију). Медовић, истина, не погоди о чем треба да говори, али говори паметно, лепо, помирљиво; предлажеумир неких породица и братстава; толико је чак попустљив и снисходљив да хоће сам да поднесе све трошкове и сву срамоту око тога; нуди н. пр. да он сам да накнаду за убијене а то је преко сто дуката на главу, и да пође пред кумама као покајник а то је страшно, итд. (читајте Љубишу који је то лепо описао у причи П о п А н д р о в и ћ н о в и 0 б и л и ћ) — али Роган одмах њему („ЕФендија, ти не угонета") како је глуп, како му се „јошт хоће памети", итд. Тако и Јанко с Мустај-кадијом. Овај, у најважнијем тренутку договора, изговори, ватрено, одушевљено, фанатично, ону познату, сладострасну, јаку, силну, речиту похвалницу мухамеданству, и таман мисли да је произвео најбољи утисак, а кнез Јанко устане, дође до њега, унесе му се у очи, 2 ) скине капу па поругљиво, увредљиво, изазивајући: ! ) Све ово кажу кнез Јанко и Роган (в. ст. 1766 — 68, 1242—1252). У издању Г. Решетара од 1890, случајно стоји на једном месту погрешно забележено „сердар Јанко" место „кнез Јанко"; то тамо где они леже па се разговарају о „воњи" код Турака (над ст. 1242). 2 ) У Вијенцу не пише да Јанко овде устаје, него само да скида капу. Ја ипак држим да ствар