Zora

Стр. 234

3 0 Р А

Бр. VI.

Исто овагсо пише о Димитрији Ђурићу, ђенералу, на стр. 39. »Основну школу и гимназију учио је у Биограду. У артилериску школу ступио је 29. октобра 1855. Каплар је постао 22. дек. 1856; Поднаредник 16. нов. 1857; Наредник 5. нов. 1857; Потпоручник 9. авг. 1860; Поручник 30. јула 1862; Иступио из војске 5. фебр. 1863; Наново примљен као поручник 5. дек. 1867. За тим је постао: Капетан II. класе 2. јан. 1872; Капетан I. класе 27. априка 1873; Мајор у год. 1876; Потпуковник 1876; Пуковник 1881, а Ђенерал је постао у очи саме смрти сво.је 1893 ...« Па није ни ово све. Има врло заслужних људи, са којима г. Милићевић у кратко сврши, док их има, чије тестаменте и писма дословце штампа, само да биографија изгледа дужа. Ми не знамо шта ће у Додатку оно дугачко писмо пок. Васе Живковића, осим да се види, да је он писао Милићевићу: »Ви сте до сада толико урадили, да вам се и најбољи наши родољуби до земље поклонити морају; ви сте у своме изврсноме делу Кнезкетшн Србији сковали дијадем, а у делу Краљетти Србији , крунисали сте Српство, али тим и себе . . .« Покојни пјесник није знао, да ће му се писмо штампати, с тога је оволико претјерао, као што обично претјерују књижев-

Сриска * Караџик, лист што излази у Алексинцу, под уредништвом Тих. Р. Ђорђевића, донио је у свесци за мај о. г. народну причицу, под натписом Зашто Турци не једу спињско месо, која необично вријеђа вјерске осјећаје наше браће Мухамедове вјере. Ми најстрожије осуђујемо уреднигатво Караџића што је ту, тако луду и огавну ствар пустило у лист. Та, за Бога, није спе ни што се од народа чује лијепо.

ници у писмима један другоме, али је г. Милићевић могао наћи згодније мјесто, гдје ће га штампати ... Ако би смо хтјели пребирати све мане Милићевићеве у овоме дјелу, нашли би смо их још, али мислимо, да то није потребно. Читаоци ће и по овоме видјети, да Додатак Поменику не вриједи много.

Пјесме Љуб. Н. Симића, издање уредништва »Градине«. Ниш. Штампарија Ђорђа Мунца. 1901. Љубомир Симић, сада већ покојни, млад је пјесник. Тек прије двије или три године почео се јављати у српским листовима: Звезди, Градини, Босанској Вили и већ је успио био, да привуче на се пажњу неколико љубитеља српске појезије. То је за једнога младића од двадесет година било доста! Но како га је неумитна смрт прерано отргнула од свијета и сахранила у гроб, то је уредништво Градине, да му сачува спомен и да чује суд српских критичара о њему, издало његове пјесме. Лијепа мисао, па макар се њоме и не користила много књижевност српска! Лијепо је то због родитеља и другова Љубиних. Њих ће ова књига чешће потсјетити на покојника и чешће им измамити сузу на очи за њим. Читалачку публику пак не ће одвише задовољити и ако ће јој показати колико је покојник имао дара и колико је обећавао. И нико не ће зажалити ону скромну свотицу, коју је за књигу дао, јер је чист приход намијењен за подизање споменика покојнику. А толико је и задужио српску публику.

То је најбоље знао неумрли Вук, који је пробирао па чак гдје гдје и поправљао оно што ће у својим књигама штампати. Желимо и то с разлогом, да се оваке ствари у будуће не понављају, јер се од њих има више штете него ли користи. * Српске Краљевске Академије изашао је Споменик XXXVIII. Први разред 34. Садржај: Српскн умјетннци у италијанским мислима XVII. стољећа, приопћује В. Богишић; 2. Антички споменици у Србији, од Н. Вулића и Ант. фон Премерштајна; 3.

р о н и к а *