Zora

Бр. VI

3 О Р А

Стр. 201

Чоча -Јордан Једна слика — Стеван Сремац НАСТАВАК*) И. Рад је чича-Јордан опет ашчија, а не треба ни да кажем, да му ашчиница добро ради; ради, вала, и лети и зими, као што је до сад радила и свака она башта у којој је чича-Јордан пударисао. Ашчиница је била на угледном месту, на ударцу. Имала је и своју Фирму; на грдном гвозденом плеху стоји накићено руком вечито пијаног молер-Мише: » Ашчиница Јордана Симјановића код севаиа«, а готово би боље било да је послушао неке који су му саветовали да метне »Код Алајбегове сламе« или »Код Болечке механе«. Јер је, доиста, ова ашчиница силно опомињала на стару Болечку механу, која је већ и пословицу прешла, и за коју се говорило због доброте и расејаности старога механџије: »Бог да прости ка Болеч мејану; једосмо, писмо, не платисмо, — и кусур добисмо!« — Испод написанога има и слика а испод слике написан дијалог, све руком споменутога Мише молера. Његова је, кажу, и идеја а и израда идеје. Насликата су, наиме, два човека, један ужасно дебео а један опет ужасно мршав, и пита дебељко мршавога: »За име божије, где се ви храните?« А мршави му одговара: »Ја се храним тамо код Јохана Швабе!« — »Зато сте тако мршави!« — »А ви, где се ви раните?« пита мршави дебелога. — »Ја се храним — вели дебељко и левом се руком глади по трбуху а десном, која је неспретна као и лева, поносито показује доле на чича-Јорданова врата

*) Види 2. број Зоре од ове године.

— ево овде код православног Србина, гостољубивог чича-Јордана!« — Је ли то молер-Мишина баш оригинална идеја, или је само позајмљена, то писац не може тврдити, — али, да је чича-Јорданова ашчиница, и иначе добро посећена, због те Фирме била још боље посећивана — то је као свето! Била је на згодном месту, па привлачила и спољашношћу и унутрашношћу својом. Споља угледна а изнутра и лепо намештена, и пространа као мало која ашчиница. На једном дувару насликан тврди Качаник, и скоро у природној величини — неизоставни у млекаџиницама и ашчиницама — Краљевић Марко на шарцу и Муса Кесеџија, али све то у оном моменту, кад Марко има две главе, једну своју на раменима и другу, Мусину, у рукама, а Муса Кесеџија ни једну, него му из подуже шије шикља крв као из закланог пилета. На другом је зиду еснаФско писмо чичаЈорданово а више њега светац чичаЈорданов, слава његова. То је икона Св. Ђурђа пред којом се палило кандило уочи сваке Недеље и сваког празника. Њом је чича-Јордан клео рђаве платише, плашио атеисте препаранде, а оне халаве муштерије уподобљавао насликаној неситој аждаји коју пробада св. Ђурђе, али која је тако невешто насликана да пре изгледа да се од голицања копљем кида од смеха, него да издише и испушта своју погану душу (ако је, то јест, уопште и имала). Испод еснаФског писма било је прилепљено неколико прокламација, престоних беседа и адреса већине и мањине скупштинске. За тим неколико умесних полицијских наредаба односно вођења паса на узици метар дугачкој, наредба којом се забрањује пљување по тротоару у интересу драгоценог здраља мештана. На трећем зиду била