Zora

Стр. 252

3 0 Р А

Вр. VII.

штина). Такав је Мићуновић. Он, додуше, није оригинална појава; он има само оне познате, конвенционалне особине црногорске које због тога мање упадају у очи, али их има све у најачој мери, на највиши ступањ дигнуте, типски здружене и чисто изражене; он је идеалан, благородан тип свега што је најбоље у црногорском карактеру, и он, према томе, представља индивидуалисану фигуру тако исто као и раније поменуте личности. Вук Мандушић сасвим је друкчији, ни налик на Мићуновића. Он нимало не опомиње на Милоша Обилића, Бошка Југовића, Кајицу војводу, на оне отмене и поносите јунаке и газије којима је Мићуновић сличан и сродан. Он пре личи на Краљевића Марка, Милоша Војиновића, Јована Курсулу. Он је од оне фамилије јунака који бој воле само ради боја, који се туку чим им се прилика укаже, живе за свој рачун, раде на своју руку, самовољно, независно, недисциплиновано. Он је делија, делипала, јуначина, чудњак, особењак, згранов, будалина, задрта будалина, ако се тако може рећи. Фигура је његова оригинална и комична понешто, услед тога. Његош је ту фигуру нашао у народној песми, и пренео је у свој спев, задржао јој све основне особине које су јој тамо дате. У народној песми, Мандушић има пуно двобоја и мејдана, и увек се оригинално понаша. (Често су му и противници тако исто оригинални, будалине као и он: све будалина Тале, Зука од Клобука и слични). Кад Турци уграбе сестру Стојана Јанковића а Стојан да хабер јунацима и скупи потеру, да видите шта ради Мандушић. Сад, сваки јунак поведе у потеру пуно момака, ко пет стотина, ко хиљаду; и сваки хвата бусију да му је лакспе напасти на Турке отмичаре, само Мандушић долази сам и не хвата бусије, него сео на сред друма, прекрстио ноге па чека да се појавеТурци. 1 Такав је Мандушић попесми. 1 Вз г к, Пјесме, III, 35: На онога Мандушића Вука Који нема ни једнога друга, На сред нуга ноге прекрстио.

У Вијенцу он тако исто ради ван осталогадруштва. Сви завереници у Вијенцу сложно раде; устанак на Турке има да буде организован: најпре ће ударити они на Цетињу, па онда они други по осталим крајевима где има потурица. Потврде ради, упућујем на оно што улаци из Ријеке и Црмнице јављају владици: „Како чусмо за бој на Цетињу „Како чусмо што би на Цетињу —" где изреком кажу како су чекали на сигнал с Цетиња, да би почели бој. Само се Мандушић издвојио и ради на своју руку, само он не чека на сигнал одозго. Он се, најпре, не бије тамо где има потурица него залута негде у љешанску нахију где њих, изгледа, нема него су тамо само прави Турци; а после, њему не поручује владичин гласник као другима него му нека жена дође па јави : „ево Турака," „ево харачлија", и он на тај глас пође да се бије. 1 У Вијенцу је Мандушић и иначе оригиналан и комичан. Онје једини заљубљен, на пример. То му, међутим, не личи и зато му се она два кнеза смеју; он, у осталом, и поп Мићо, једини су којима се смеју њихови другови и пријатељи у Вијенцу. После, видите га како спава тешко и тврдо: целу ноћ живо сањао а у јутру, кад га питају, он и не зна да је сањао. Сам каже: „Ни што снио, ни причат умијем, „но сам сву ноћ као заклан спава". Какав је. одиста, и колико се слаже са овим нашим описом, најбоље се може видети у последњој појави, у којој је он главна личност. Пре свега не улази у собу као други људи него лупа хоће вра1 Да ли и Мандушић учествује у устанку, на потурице, не види се јасно (њега нема на сцени од појаве сватова до последње). Може бити, јер он иде у љешанску нахију тек после покоља на Цетињу („на Шћепан дан"). Али може и не бити, јер док се он у љешанској нахији туче, устанак траје у Ријеци и Црмници (гласник долази на Цетиње тек на нову годину), и вероватно да је цело учешће Мандушићево у устанку, само оно у боју код Прогоновића, како сам ја узео.